Kafa i 15 godina

Nisam se još smestio da mi bude udobno kao što bi to trebalo da bude. Kafa je tu, a i pepeljara je tu negde. Valjda ću je prona... aha, evo je. Od sada ću je držati tu na stolici pored stola. I onako mi je desna ruka zauzeta pa mi je cigareta u levoj, a tu je i stolica. One problem solved.

Dakle, nisam nešto planirao danas da se oglašavam. Mislio sam, bilo pa prošlo. Ono što prođe vremenom naše podsvesno, pa čak i naš racio, lišava onog ružnog i sve postaje uspomena, a uspomene su lična stvar. Nego dete. Moje dete. On ipak zaslužuje da čuje ovo.

Mrak

I bi mrak. Od države nam napraviše ratište, potom zgarište, dok se ne svedosmo na banane. I dok su druge banane lizale svoje rane i prezdravljavale, mi smo se i dalje tukli sa vetrenjačama. Trpeli sankcije, benzin i cigarete kupovali na ulici, plaćali na pijaci feninzima i markama, čekali kada će vojni pozivar da nam zakuca na vrata radi dobrovoljnog pojavljivanja na nekom novom ratištu. I sve tako nekakve vesele stvari i dogodovštine (jer, da citiram pisca sa početka teksta: „...vremenom naše podsvesno, pa čak i naš racio, lišava onog ružnog...“).

Pa smo onda nedali Kosovo, obarali nevidljive bombardere, opleli užičko kolo po krilu pomenutog bombardera, glumili majmune po mostovima i nosili target po raznim delovima odeće, radili za 5 maraka ceo mesec, trpeli turbo folk, gudra nikad jeftinija u spektru od vutre do dopa (isto se kupuje na ulici dok murija okreće glavu)... Kažem: M I L I N A jedna. Ili dve. Zavisi kako kome.

Struju smo imali oba sata dnevno, osim kada je bila restrikcija pa nismo imali ni tada. Da nam ne bi bilo dosadno tu su bile šizela i smirela da nam svojim vrištanjem odrede dal’ da trčimo uz ili niz stepenice. Rekreacija bato. Em nema mesa (ništa frižider, ništa zamrzivač, jbg nema struje) em džoging. Nedaj Bože da struju imaš u 19:30 i da se neko od ukućana zahebe i upali Dnevnik. Masovno trovanje i truljenje mozga je nastupalo već u naslovnoj špici. A mi smo gunđali. Neko je smeo čak i da opsuje. Kada je sam.

Sumrak

A onda su uvoditelji demokratije, koji su do tada već uveli demokratiju u ostale banane (osim one koju mi nismo dali ni po cenu poslednjeg od nas, pa je ipak oni uzeli kada smo mi pobedili u ratu i povukli svoju vojsku), pomislili: „OK, dosta smo se mačevali sa vama. Em ste mazohisti, em nam oborili skupi avion, saće vas pazarimo za sitnu kintu“ (o uvoditeljima demokratije sam već pisao: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ).

Onda niotkuda niče Otpor sa sve logistikom, zastavama, nalepnicama, majcama, tristačuda. Znam sine da to nije logično, ali ja sam provalio ko je iza toga. To što drugi nisu, pa sine, nisu svi voljni da gledaju u istinu. Neki ni ne umeju da vide. Neki su videli ono što su želeli da vide. Neke su zaludeli političari, opozicionari, oni što su hteli da budu kalifi umesto kalifa. Ali, mahom su to bila deca, baš kao i ti. Klinci koji ne umeju da razlikuju dupe od glave. Njih nije trebalo posebno muvati. Pisali su grafite, lepili plakate, murija ih tukla, oni opet.

Da i tvoja majka i ja smo bili tu sa njima. Da im pomognemo. Videli smo ko u tom Otporu dobija batine, a ko mlati kintaju. Mi smo se smenjivali. Kada te ja čuvam, ona je napolju na protestima. Kada te ona čuva, ja sam na protestima. Mahali zastavama, držali govore, organizovali decu da ne izginu ko muve, štitili ih od murije (al’ boli kada te zvekne pendrek preko leđa), šetali po gradu, pravili barikade, koordinirali barikade.

Svanuo je sunčan dan

I onda je svanuo 5. oktobar te 2000. godine. Ti još mali. Ni 4 godine pune. Ja ranom zorom krećem. Kažem: „Idem kao Spartanac. Vraćam se sa štitom ili na njemu“. Znao sam zašto idem sine. I zato sam bio uporan da stignem tamo gde sam krenuo. Spremio sam ekipu. Sve prekaljeni urbani geilici od 9. marta. Ranci na leđima, u njima kežual presvlaka, na nama drečeća. Jedna ekipa poljska bolnica. Sirće i rastvor sode bikarbone, što za ublažavanje, što za lečenje posledica suzavca. Kape, šalovi i maske za lice pri ruci.

Dobro zavezane pertle, sve utegnuto do pucanja, da se sigurno, lako i brzo krećemo. Nismo znali šta nas čeka. Da će policija tući i bacati suzavac to smo znali, ali da li će ponovo tenkove na ulice, da li će nas Legijina jedinica kositi mitraljezima, da nas ne gađaju sa krovova snajperima k’o onomad kada su započinjali rat u Bosni? Išao sam. Išao sam jer sam znao zašto idem. Gurao sam se u prve redove, sa navijačima među prvima uleteo u Skupštinu na desni ulaz. Tukao muriju vodom iz hidranta. Gutao suzavac, kašljao, plakao, povraćao.

Sklonio se posle u dopisništvo neko strano. Javio se kući da sam živ i da je sve ok. Onda se prekinuše sve linije. Nema telefona. Nema mobilnog ni na jednoj mreži. Internet ne radi. Nema TV. Izlećem napolje. Trk na policijsku stanicu u Majke Jevrosime. Odatle, trk na RTS. Tek kada smo došli u sigurnu kuću i preko radija čuli da tenkovi stoje ispred Beograda i da neće ulaziti u grad, znao sam da sam uspeo u onome šta sam hteo.

Mrak ponovo

Stalno ponavljam da sam znao zbog čega idem. Da, znao sam. Znam i sada. Išao sam da rušim jedan nacional-socijalistički (to ti je nemački naziv za fašizam) sistem. Da ne lažu ljude da žive u socijalizmu. Da dođe truli kapitalizam. Da nas razbuca načisto. Da ja nemam posao. Da ti ne možeš da se zaposliš. Da nam rasture ekonomiju. Da nas vežu u lance dužničkog robstva.

A sada je na vama vreme da se probudite i osvestite. Da se pobunite. Sada znate protiv koga. Sve je mnogo jasnije. Da pokrenete vi nešto da bi vam bilo bolje. Da i vi imate vašu 1968, vaš 9. mart i 5. oktobar. Da i vi krenete, ali svi da znate zašto ste krenuli. A ja ću biti tu uz vas. Sve dok mogu da mrdam. Moja leđa lakše podnose pendrek, čak i ovaj demokratski, kapitalistički. Jer posle mraka ipak ide jutro, sine. Postaraj se da ono stvarno svane. Ne zbog mene, ne čak ni zbog sebe. Zbog tvog sina. Zbog sve te nerođene dece. Jer mi smo ljudi i nije uredu da nam živote kroje govna.

Sine, pamet u glavu, ne veruj političarima, veruj svom srcu. Svi smo isti i svi imamo ista prava pod ovim Suncem. Zapamti to i napred. Na tebi je da najzad svane i 6. oktobar.