Nepodnošljiva lakoća propadanja

Sedim, pijem kafu i pušim. Neki sunčan dan je napolju, ali ga ja ne vidim. Ne, nije zbog mene. Mislim jeste, zadubio sam se u misli, ali nisam fijuknuo pa da ne vidim lep dan (Ćao divni dane. Volim te). Još letos samo pisao o sluđenim ljudima koji bazaju ulicama grada Čikaga i pljuju/psuju/okrivljuju (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-cigarete-kafa-i-cigarete.html ). Sada moram da se nastavim. I to moram brzo da istresem u ovaj računar da ne zaboravim detalje. A u detaljima su poente.

Kafa kao i sve druge

Krenemo drugar i ja kao i obično na popodnevnu kafu. Malo da izađemo iz kuća, proluftiramo guzice, prošetamo glavnom džadom, ispričamo se o onome što se izdešavalo od kada se nismo videli. Kažem vam, sve normalno i OK. Uđemo u naš omiljeni kafić, ja neću kafu, ali hoću tonik, on hoće kafu i cedevitu.

Skidamo jakne, vadim cigarete, vadimo mobilne, počinjemo da čavrljamo. Znamo se još od osnovne škole tako da nema usiljenih razgovora i sličnih gluposti. Samo je par ljudi još u kafiću. Ipak je rano popodne i omladina još nije krenula u juriš na svoj noćni život.

Razgovaramo, skačemo sa teme na temu, obojicu nas muči posao i kako zaraditi za hleb, kavijar i šampanjac, on priča svoje muke i dogodovštine, ja moje. I kao što kažu za žene: potpuno se razumemo i čujemo jedan drugog. Nije nam problem. Ipak smo mi dva matora prdavca koji su mnogo godina zajedno.

„Šta piju pičke, mislim“

U svom tom pričanju, nadglasavanju, smehu, čujem poznat glas. Nije ništa neobično da uđem u kafić i ne pogledam ko je tu, jer, zaista aj dont giv a šit ko je tu. Nisam došao u razgledanje gostiju. A i nije neki muzej pa da ima šta da se vidi. Okrenem se neupadljivo, koliko je to moguće u kafiću sa tri gosta i dva konobara, kad ono treći gost moj (tamo neki, ja sam od onih koji ne pamte te razgranate rodbinske, kamoli kumovske veze) kumić.

Na prvu sam ocenio da je popio previše piva. Galami na rezulatete utakmica koji mu se ne poklapaju sa tiketom. Istrčava do kladže da uplati novu turu tiketa. Nešto mu ispada. Zovem ga, opominjem da mu je nešto ispalo. Istrčava i jedan od konobara. Pita me drugar „Šta je ovo? Da nije atomski s leva?“. Rekoh: „Opusti se. Samo kockari jure da im ne počnu utakmice.“ On ne shvata taj pojam kockanja. Ni ja, doduše, ali sam ispunio par tiketa u životu čisto da vidim o čemu se radi.

Vraća se moj kumić, seda na svoje mesto i sada kada je siguran da sam ga primetio počinje neku svoju priču. A znam im porodicu. Znam ih u dušu što se kaže. Shvatam da je to podjebavačka priča koja se priča više kao nikome, ali je oštro uperena i odapinje se isključivo na mene. Nemam problem s tim. Čak mislim da je to njegov problem. Pre mesec-dva sam ga tako pustio na fejsu da mi priča u onom prozorčetu za čet skoro dva sata. Ja sam se oglasio samo par puta sa provokativnim „Jel?“, „Misliš?“, „Da li si siguran da je to baš tako?“. Kažem, on je pleo i mleo da mi bilo žao da ga isključim.

Vidim ja, u tim pričama u vetar koje se odnose na mene, ima podudaranja sa time što je to veče bulaznio. Lepo se okrenem prema njemu, nabacim najlepši mogući osmeh a koji nije podjebavački ili izazivački (pre je to jedan od onih pogleda „Pričaj sinko, baš me zanima data tema. Pažljivo te slušam“). Drugar skonta da se stvar zahuktava, traži da mu donesu kompletnu dnevnu štampu i isključuje se.

Sodoma i Gomora

Nakon ukazane mu pažnje, kumić se najzad i oficijalno obrati meni. Sa sve okretanjem na barskoj stolici i gledanjem u lice. Nastavlja on priču jer zna da sam ga čuo i dok „nije meni pričao“. Mogu sada da navedem 3000 (i brojevima trihiljade) legitimnih razloga zbog čega je taj njegov hejterski stav takav kakav jeste, ali neću. Nije na meni da sudim, ne želim da pravdam, a Isus nisam pa da nosim i tuđe krstove. Jednostavno znam taj hejt. Znate ga i vi. Svuda je oko nas. Kriva je država, Tadić, Vučić, Sloba, Tito, Hrvati, Marsovci, Gremlini, Bitlsi i Eskimi.

Ne isključuje on ni sebe iz tog hejta. Ni brata. A ni mene. Svi smo mi ista govna i pi*ke koje nisu uradile ono što je trebalo uraditi. Rekoh, „Kumiću a šta je to trebalo uraditi?“ Malo sam ga zapleo, a Boga mi i sapleo. Tu je njegovo kafansko glasnogovorništvo počelo da štuca kao Dajc na uzbrdici. Da ga izvučem kažem: „Misliš na novo društveno uređenje?“ Naravno, to je bila reč koju je tražio. Reč koja mu je dala vetar u već izduvana jedra.

I onda je krenuo i preuzeo mikrofon celog sveta, uključio se digitalno na celu mrežu planete da ga svi čuju. On nije od onih koji gestikuliraju, ali vrstan je govornik. A ja posedujem super moć da mogu tako sa iskrenim razumevanjem slušam uz osmeh do beskonačno. Nekako mi je perverzno simpatično.

Naravno, nije došlo do eskalacije razmene mišljenja po kafanskom običaju. Drugar je prelistao sve novine, popakovao ih, pozvao kelnera da mu uradi matematiku, platio (njegov je red), ustali smo, obukli se, pozdravili sa svima... Ja sam samo došao do kumića, poljubio ga tri puta i rekao mu: „O ovome vredi pričati, ali je to duga priča i nije za kafanu“.

Odjavna špica

Možete se zapitati zašto tako nakon tolikog maltretiranja. Možete. Ja ne moram da vam odgovorim. Ali ću vam ipak reći. Rekao sam vam da poznajem mog kumića i celu porodicu. Oni su svi vrlo inteligentni. Moj kumić kada mu je dosadno čita ruske klasike. On je dobar materijal da se od njega diskusijom izbaci taj hejt. Naravno, ukoliko ikada bude došlo do tog razgovora.

     Dotle ja radim, kao i svaki dan, na novom društvenom uređenju. Ne osnivam partije. Ne jurišam na barikade. Ja gradim sebe. Radim na sebi svaki dan da postanem bolji čovek. Izvodim svakodnevnu (permanentnu?) revoluciju.