Guranje

Baš je zima. Msm,  nije zima kao ZIMA, ali mi ne prija nakon ugodnih +36 celzijusa. Pijem svoju kafu u puloveru koga sam prilikom preseljenja našao. Inače sam ga nosio kao dete, pa su posle cele generacije nasleđivale i nosile i... ma baš ću sada da vam pričam sve to. Uglavnom, ugodno mi je u njemu i basta.

Naravno, di je kafa – tu je i cigareta. Al morgen baš. Trebalo bi malo smanjiti pušenje. Počeo sam da jedem cigarete. Aj sve to, ali ujutro onaj kašalj i bol... Definitivno smanjiti. Možda bude dovoljno. Videćemo.

Gledam, naravno i čega ima u svetu, na društvenim mrežama. Naravno nagledam se svega i svačega. Ali neki put bude i neki tekst, neka informacija, fotografija, muzika... Ovaj put nije bilo ničega iznenađujućeg, niti vrednog spomena.

Posle sam i dalje pušio i gledao kroz prozor na krov susedne zgrade. Kako kiša pada po njemu. Meditirao, pravio planove, mantrao, obuo se i slojevito obukao zbog Košave. Stavio šešir i otišao da završim neke poslove koje sam imao u vezi državne birokratije.

Ej dečko...

Sećate se ono pre, kad smo bili klinci, stalno su se nešto automobili kreveljili i nikada nisi mogao da izbegneš „Ej dečko, aj da pomogneš da poguramo?“ Gurati automobile po ulici je bre ušlo duboko u našu kulturu. U naše običaje, naše gene, naš DNK. To se, naravno samo malo intezivnije, nastavilo i 90-ih kada su ljudi u rezervoare trpali razne obojene vodice (snake oil).

A onda je onako neprimetno počelo da nestaje iz naših svakodnevica. Nismo ni primetili ali je ta srž nas prosto prohujala sas vremenom. Tehnologija baterija je napredovala tako da su pravljeni sve bolji akumulatori. Over prodakšn im je snizila cenu. A i naši se namazali onim kreditima kada se pojavile banke pa su svi, ničim izazvano, počeli da voze bez gurke!

A, da budem iskren, i lakše je bilo bre. Šta na svakih 100m „Ej dečko...“ eto vam sada novi akumulatori. Neka vam pale kao zmajevi. Neka pale na drugu. Samo neka pale i da se vi lepo i bezbedno prevezete. Meni lakše da idem i završavam svoje poslove nego da zimi nekome guram auto po zimi i da me ušljiska onim snegom kada zavergla.

I tako idem svojim poslom. Zabio ruke u džepove, šešir na glavu. Duva bre. Da i slojevito sam se obukao. „Izvinite!“

Izvinite?

Molim? Msm, ako me neko zove ili mi se kulturno obraća na bilo koji način, red je da i saslušam tu osobu. Kad’ me zviznuo fleš bek ljudimojidastevidelito. Valjda mi se u sekundi promenila cela ličnost. „Izvolite.“ „Znate ako bi ste pogurali auto, imamo i invalida tu“. „Hoću, nema problema.“ Znači u delu sekunde sam se konvertovao u onog prvog koga navataju da gura pa on onda čeka dok gazda od ličnog prevoznog vozila nafatava makar još jednog.

Alo bre. Neću! Ti si čoveče relikt mojih sećanja. Ti ne postojiš još od kraja prošlog veka. Ko je još video da auto mora da se pogura da upali? Pa jesi li ti čuo za ogromne iskorake u naučnom radu na baterijama? I što baš sada? Pa imam svoj raspored aktivnosti koje moram da obavim u roku od neodložno, momentalno, još juče! Pa daj, molim te, nemojjjjjj... A i ja, što sam pristao? I taman sam baš hteo da sa paničenja pređem na trčanje po zidovima, eto ga i drugi. Gazda od lično prevozno vozilo nahvata još jednog.

On čovek namazan, vidi se. Mogao bih da se zakunem da je profesionalni gurač auta da upale. Ima lepe kožne rukavice. Da mu se ne desi neka povreda. Da mu ne smeta dodir gole šake sa hladnog lima. Na kraju krajeva, da mu se ne prljaju ruke bre. Eeeeeeeeee, šta ti znači iskustvo. Ko Klinst Istvud u onom filmu, američkom... Ja, naravno, nespreman. Vadi ruke iz toplih džepova, batali bilijar, i pap tople ruke na hladnu haubu. Bez da se snebivaš dal’ je kaljavo.

Guraj da isparkira, posle pređemo iza, poguram, on upali, potrpaju se u kola sa sve zahvalnicama upućenim nama i kraj priče.

Alo, režija, neće to da može tako. Zašto sam ja dizao ovoliku dreku i nabijao nervozu štovanim čitateljima? Da ih plašim Ahabovim pričama? Nisam ja od takvih. Nemoj me toga.

Pardon

Što sam dizao paniku? Da ga jebem. Možda je to neki moj lični osećaj bezvrednosti koji me tera da budem primećen kako na vreme ukazujem na činjenicu da neću uspeti da obavim zahtevano? Ko bi ga znao. Možda moj psihijatar to zna ali se ne izjašnjava. Možda se i izjašnjava kroz one njihove poskočice na latinskom miksovane sa nekim tajnim šifrovima, kodovima?

I da ne prsnem načisto na vaše oči i u vaše lice (jer ovo nije 3D horor muvi), konklužn cele današnje akcije „Pogurajmo auto ’68“ je da je sasvim bilo ok pomoći čoveku. Overili su uput za pregled babe, babu smestili u auto i odvezli je put preporučene bolnice na dalju negu.

Čak sam i par veselih razmenjotki (to je ono: ja tebi kažem nešto, ti meni i tako u krug ali ne dugo) razmenio sa tipom koji je pomogao pri guranju... Otišao, obavio svoje poslove. Vratio se kući. Treba raditi takve stvari. Ne, ne mislim da treba histerisati. (Dobro, ako već nužno imate potrebu da histerišete histerišite ali u sebi.) Treba pomoći svaki dan nekome nekako, ma koliko sitno. Tako pravimo lepši svet za nas.

Bez ikakvog proučavanja, bez promišljanja, samo budite dobri prema drugima makar osmehom.