Ovo nije priča o Dunji Lango

(Večeras je sa nama ponovo Gordana Jujić. Tekst je napisan juče. U ostalom, shvatićete to - i još po nešto - u tekstu koji sledi.)

Ovo nije priča o Dunji Lango

Umrla je i Dunja Lango. Figenvald (Figenwald) je prezime koje je duže „nosila“, ali je pamtim kao Lango i za mene će uvek ostati Dunja Lango. Znam da je to potpuno nebitan detalj – ne njeno bivše ili bivšije od bivšeg – prezime, već moj osećaj, mišljenje, stav ili bilo šta moje lično u vezi sa njom.

Na ovakvim mestima obično stanem sa pisanjem. Ukopam se. U mestu me uštopuju pitanja: koga briga šta ja imam da kažem; zašto je ovo što sam počela da pišem važno; zašto mislim da je ovaj tekst/priča/pripovetka/roman dobar; zašto ja pobogu mislim da dobro pišem; zašto radim nešto u čemu nisam dovoljno dobra? Na tih nekoliko nadovežu se nova pitanja i ja odem bestraga u analizama. I kad napišem nešto, to je iz petnih žila ovih vrhova prstiju, iskopano pijucima iz malih sivih ćelija i iščupano iz duše najgrđim klještima za mučenje koje možete da zamislite. Ja ne smem ni da ih zamislim.

A onda: digresije. Pa digresije koje izazivaju one prve digresije. Baš kao i ova malopre. Ovo je mesto gde obično počnem da gubim ideju koja me je šutnula u mozak i zbog koje sam odustala od pranja prljavog posuđa, da bih napravila ovo nedelo.

Onda počne svađa sa nekoliko podstanarki. Svaka ima šta da kaže, dobaci, posavetuje, čime da ohrabri ili spotakne slabašnu volju.

Ovde počinje otimanje, pravo povuci – potegni, kao u „Igrama bez granica“. E, ovo je momenat kad počnem da se vraćam ideji, kad se umorim od haosa i donesem odluku da nastavim i završim.

Dakle, kao što je u naslovu rečeno, ovo nije priča o Dunji Lango. Ali, nije ni priča o mom procesu pisanja. O čemu je onda ova priča?

Za sada ću vam otkriti koji detalj je pisac ovde upotrebio kako bi povezao raštrkane misli. Digresija (moram!): Pisac je u srpskom jeziku (a bila je i u srpskohrvatskom) reč muškog roda. Pisac ove priče koja nije o Dunji Lango sam ja, a ja sam žena. A mi smo žene na sve spremne, pa i da prihvatimo da nas proglase muškaračama zato što se bavimo poslovima koji su jezički (i ne samo jezički) rezervisani za muškarce. Ovo je već digresija digresije, ali ako nastavite sa čitanjem, obećavam da ću ih do kraja sve povezati.

Za sada imam sporedni lik koji služi samo za povezivanje, aktivnost koja je gore pomenuti detalj (pomoć prijatelja: „Igre bez granica“) i brkanje pojmova u muško-ženskim odnosima.

Pa o čemu bre pišeš, ženo Božja? (Dramski momenat: nestrpljivi čitalac iz publike.)

Dunja Lango je bila voditelj televizijske kuće koja je u neko davno, praistorijsko vreme imala naziv JRT. Radila je prvo u podružnici RTV Zagreb, da bi se nešto kasnije preselila u Beograd i nastavila (hiljadu posto sam sigurna da prilikom tog prelaska nije imala ni jedan dan pauze u radnom stažu) u odeljku RTV Beograd. Imali smo mi tada još nekoliko podružnica, odeljaka, poslovnih jedinica, ne zamerite na mešanju srpskih, hrvatskih, socijalističkih i ovih današnjih (ne znam kako da ih nazovem: da l' demokratskih, naprednjačkih, velikosrpskih, veliko-srbskih...) reči. Ne pojmova, nego reči. Ovde odgovaram samo za reči i priznajem samo sud te partije.

Eto, to smo mi tada imali: JRT kao nacionalni radiodifuzni servis naše Jugoslavije. (Ovaj opis sam prepisala sa Vikipedije, sa malom izmenom, jer tamo piše: „bivše Jugoslavije“). Piše tamo i svašta drugo što mi neki već znamo pa nema potrebe da obnavljamo gradivo, ali zbog nekih koji su mlađi, a posebno onih koji su se priklonili zaboravu, prepisaću još malo činjenica:

„JRT je predstavljala udruženje podnacionalnih radio i televizijskih centara koji su se nalazili u svakoj od republika SFRJ, a tada su se zvali:

RTV Beograd, Beograd, SR Srbija

RTV Ljubljana, Ljubljana, SR Slovenija

RTV Sarajevo, Sarajevo, SR Bosna i Hercegovina

RTV Skoplje, Skoplje, SR Makedonija

RTV Titograd, Titograd, SR Crna Gora

RTV Zagreb, Zagreb, SR Hrvatska.

JRT je takođe obuhvatala i emitere iz autonomnih pokrajina:

RTV Novi Sad, Novi Sad, SAP Vojvodina

RTV Priština, Priština, SAP Kosovo i Metohija.

JRT je bila jedna od osnivača Evropske radiodifuzne unije, jedina iz neke socijalističke države od država osnivača.“

Osim JRT-a imali smo u to vreme još neke sitnice. Koliko god izlizano zvučalo, bile su to sitnice koje život znače. Imali smo državu koju smo nazivali domovinom, iako današnji srpski jezik ne priznaje ovu reč zato što je hrvatska. Sada, ako hoću da budem Srpkinja, ja moram da imam otadžbinu. Meni ta reč zvuči tuđe i koliko god glasno da mi se urla o tome po svim mogućim a za moj ukus nemogućim medijima, ja i sada imam domovinu. Ona je doduše umrla, ali to ne menja moj osećaj da sam je imala – samo nju, jednu jedinu i nezamenljivu. Drugu nemam, jer se nešto što je umrlo ne može zameniti nečim drugim. Da li to znači da nisam Srpkinja? Ne znam. Suviše sam dugo bila Jugoslovenka koja u to vreme nije razmišljala o razlici između: ja – Srpkinja i jedan Gordan sa Pelješca – Hrvat, ili Marjan – Slovenac, koji je (digresija) svom prvom sinu nadenuo ime Uroš.

Imali smo pasoš kome ovde neću posvetiti više reči od pominjanja. Možda bolje da kažem: pomena.

Imali smo mnogo dobre domaće muzike, svih vrsta: narodnu, koju su pevali i Toma, i Tozovac, i Lepa, i Cune, i Himzo, i Safet, i Usnija, i Esma; zabavnu, koju su pevali i Đorđe, i Miki, i Oliveri (obojica, da), i Vice, i Lola, i Senka, i Bisera, i Gabi, i Josipa, i Tereza; rok grupe čije smo albume jurili da kupimo i na čije smo koncerte odlazili: i Čorba, i Dugmići, i Valjak, i Kazalište, i Korni, i Buldožeri, i Indeksi, i Jagode.

Imali smo pozorišta i kazališta.

Imali smo filmove, i „Jadran filma“ i „Avala filma“.

Imali smo TV serije: i „Crni sneg“, i „Pozorište u kući“, i „Muzikante“, i „Gruntovčane“, i „Kuda idu divlje svinje, i „Sivi dom“, i „U registraturi“, i „Više od igre, i „Kamiondžije“.

Imali smo svoje „Igre bez granica“.

Sa Vikipedije: „Igre bez granica (fr. Jeux Sans Frontières) je pan-evropski televizijski zabavni šou.

Njena originalna koncepcija je bila emitovana od 1965. do 1999. godine pod okriljem Evropske radiodifuzne unije i u njoj su se takmičili takmičari iz raznih evropskih zemalja obučeni u neobične kostime (obično u glomazna odela od lateksa) da bi izvršili neobične zadatke.

Između 1965. i 1999. 20 zemalja je učestvovalo u 30 izdanja Igara bez granica.“

Ej, samo 20 zemalja i među njima Jugoslavija, 6 puta: 1978-1982 i 1990.

Imali smo pisce i sve smo ih, zamislite, čitali. Uopšte nam nije predstavljalo problem da čitamo knjige na hrvatskom u izdanju recimo „Mladosti“ iz Zagreba, kao što su u drugim republikama naši vršnjaci bez problema čitali ćirilicu.

Imali smo mnogo naših reka i planina.

Imali smo himnu. Kakvu smo samo himnu imali! Da se naježi čovek od simbolike, i teksta, i muzike, i aranžmana i ritma. Ja više nemam himnu, pa neka misli o meni ko šta hoće.

Imali smo nekoliko državnih praznika. Ni jedan današnji praznik nema onako prazničnu atmosferu kao tadašnji praznici.

O preduzećima i privredi ovde takođe neću više od pomena. A uz pomen jedna napomena: imali smo fabrike u kojima su žene bile i metalo-strugari, i varioci, i bez diskriminacije pripadale onoj kategoriji radnog naroda koji je tada nazivan pregaocima.

Sve smo bre imali i bilo je naše, čak i ovo „bre“ zbog koga su nam se neki podsmevali a češće pokušavali da shvate šta znači dok smo se lomatali da im objasnimo.

Danas sam pročitala da je pre nekoliko dana umrla Dunja Lango. Dunja Lango kao jedan od simbola, ne samo JRT, RTV Beograd i Zagreb, već svega što se u meni pokrenulo da mi ponekad nagovesti da nije još umrlo. Taj pokret, tog nečega, uvek me mnogo zaboli, jer da je umrlo bilo bi mi lakše. Ovako je u agoniji već toliko dugo, da me duša boli od toliko toga što smo imali a više nemamo. Napisala sam negde na sličnu temu, da je našoj generaciji oduzeta pripadnost jednoj zemlji, da smo izgubili nacionalno obeležje, na ličnom nivou, sa svim njegovim simbolima.

I zato, večeras: pomen svemu što sam nabrojala i svemu što vam padne na pamet ako ste pročitali ovaj tekst, i ako vam išta još pada na pamet u vezi sa tim. Večeras je pravi trenutak da se pomolimo za oprost grehova i spokoj duši izmrcvarenoj i mučki ubijenoj Jugoslaviji.