Budženje kulture

Lagani „klik“ upaljača, prvi dim, prvi srk kafe, prva magla ove zime. Ima i to neke svoje čari. Ako ništa, barem smo na ovoj planeti još jedan dan. A dan ume svašta da donese. I lepo i ružno. Zato oni avanturističkog, ili barem „živog“, duha žive, a oni koji ga nemaju, to su oni ljudi koje sretnete u prolazu i koji stalno nešto kukaju, žvanjkaju, drugi im je kriv, mrze...

Gledam u tu teskastu maglu, razmišljam o živima, zaglavljen udobno na kauču, cigarete, kafa... pa ljudi, to mu dođe kao neka mala umetnost. Mala umetnost življenja. Mala umetnost Ahabovog fengšuija. A ja umetnost volim jer oplemenjuje duše ljudima. Nisam neki ekspert za to polje, ali znam šta mi se sviđa, a šta ne.

Malo kulture

Malo je i uvek je malo umetnosti. Malo je i kulture, doduše, a ona mu dođe kao neki kamen temeljac na kome se posle gradi umetnost, mi koji uživamo u njoj, muzeji, izložbeni prostori, biblioteke, koncertne dvorane, pozorišta. Onomad kada je gospodin Tasovac, koga sam neobično zavoleo zbog njegovih „ispada“ sa koncertom filharmonije i Beogradskog Sindikata kao i izvođenja muzike na ulice Beograda, ulazio u ovu (ili prošlu?) vladu kao ministar kulture, malo sam se bio poplašio da će nam pored igara i mrvica hleba dati i nešto kulture. Na svu sreću gospodin Tasovac me nije razočarao. Kao političar, milsim. Ušao je u Vladu, kao ministar, kao političar i korektno je postupao i postupa. Ne meša se čovek u svoj posao i sve je baš kako treba, sve je baš onako kako smo i navikli. Čak ni frizuru nije promenio Ministar.

Ali kultura je, kao i umetnost koja niče na njoj, malo divlja, nezahvalna, otima se i skače, besni i luduje ne mareći za ministre, njihova ministarstva, vlade, države, godišnja doba, ne osvrće se ni na žabu kada pored nje protutnji. Protutnjala tako i pored ministra, političara, gospodina Tasovca. Eto baš, dal beše krajem prošle godine ili početkom ove, tamo neki fini ljudi lepo kupili bioskope po Beogradu, uništili ih ekonomski, oslobodili se viška zaposlenih (čitaj: sve rasterali jer im nisu ni bili potrebni zaposleni) i tako imali fine i ekskluzivne lokale na atraktivnim mestima. I pre nego što su počeli da adaptiraju te prostore u nešto njima vrlo korisno i profitabilno, neka raspojasana omladina upade po bioskopima, skvotirali ih i zahtevali kulturu i umetnost, bioskope!

Nije meni zbog skvotiranja tuđe imovine, nego sam se bio uplašio za te mlade. Prizivaju kulturu! Alo, pa jesam li malopre rekao da je kultura divlja, neprilagođena, da trči po zidovima i da je neukroćena kao kaubojski konj dok je još uvek indijanski konj? Mogla deca bre dizginu od silne kulture. Da se onako divlja razmanita i razbaca naokolo, izazove neka krvoliptanja, iščašene udove i razne druge kontuzije po deci. Svašta je moglo da bude tu, ali ja dalje nisam pratio tu tematiku jer opšte je poznato da ako nešto ne pratiš to i ne postoji. Nešto slično kaže i kvantna fizika i zato se ni gospodin Tasovac, kao iskusni političar, nije bavio svojim poslom. Zamisli da se bavio kulturom! Pa u vodu da izginemo svi mi jer bi sigurno nekom nadobudnom kvazi arhitekti moglo pasti na pamet da iz umetnosti potopi parče grada. A i ta voda isto ko kultura. To divlje, to ludo, to se otima. Potopiš samo jedan deo grada, a voda se probije svuda. Ode do Požarevca ako joj se ćeifne.

Ne, mislim, lepo ja kažem na samom početku teksta: alo, to bre opasno, ta umetnos, taj kultura. Sve unosi neke žmarce u čoveka pa se on veštački oseća mnogo dobro. Pa bolje im daj razne droge i one lekove što se ne piju sa alkoholom, pa neka se od toga osećaju mnogo dobro i lepo. Onda možda i vide te leptiriće, te žmarce, te njihove note. Mislim, bolje da se drogiraju nego da puštaju vodu po gradu. Znate vi kolko to posle izađe na računu? Ko Nilske konje da gajite. A oni pred izumiranjem pa piju li piju ko da im je poslednje.

Kulturo, eve me

Elem, prestanem ja svim tim glupostima da se bakćem i one lepo ne postojaše nekoliko meseci. Možda i godinu dana. Tako se ja nisam mešao u te stvari, Tasovac se nije mešao, i ova kultura i umetnost opet podivljaju. Nema nas dvojice super heroja da je u korenu sasecamo pa ona izniče i što naš pametni i kulturni narod kaže: zabode mi nož u leđa!

Ja se tolko brinuo za mlade da ne nastradaju što fizički što posttraumatski od kulture, a ti isti mladi, samo ovaj put drugi isti mladi, u mom rodnom gradu uletoše u bioskop! Pa kud se ne angažovah ranije oko onih heroina, kokaina, lsdiova, da nam se mladi rade kako treba, a ne na kulturu? Kuku majko, kuku oče, kuku roditelji moji. Pa zar na mom rođenom terenu da gubim sa tri gola razlike?

Nego, sva sreća, pa ovi drugi mladi bili malo namazaniji od onih prvih. Eeeee, vidite da i gospodin ministar Tasovac ima neku ulogu u tajnom krugu okulisnih i zakulisnih igrarija koje se životom zovu! Nije čovek gospodin, za džaba izabran. Frizura je to! Namazali se ovi drugi mladi pored njegove kulture pa tu jedno udruženje građana, pa drugo, pa omladinsko pozorište. Sve bre neke institucije uredno registrovane kod APR, imaju svoj račun u banci, pečat, potpis. Organizovale se te instutucije (ili mladi, više ni sam nisam siguran zbog ovog posttraumatskog šoka koji me drma) pa lepo izboksovali od lokalnih vlasti da im daju taj stari bioskop na upotrebu.

Na sam dan otvaranja odem tamo. Znam da plivam pa da ih spašavam ako nekome padne na pamet da odigrava „Labuđe jezero“ ili možda da snima film „Titanik“ pa počne da prčka po slavinama. A i frka mi malo za tu silnu vodu, kažu u novinama da će u budućnosti ratovi da se vode zbog vode. Mada ja sumnjam u to. Da je rakija pa i da poverujem, ali ko ima i zašto da se bije zbog obične vode? Česmovače.

Dođem ja tamo, dakle, kada tu i gomila onih što su bili drugi, drugi isti ti mladi, kada smo mi bili mladi. Sve neki moji drugari koji se bavim nekim umetnostima, što profesionalno, što ovako, da riskiraju život pored kulture. Mnogi od njih čak i pomagali ovim prvim drugim istim mladima! Bi me malo sramota što nisam i ja uzeo učešća u tom festivalu bahanalija i okultnih obreda oko organizacije, pornografije uređenja zapuštenog prostora, orgija nabavljanja ozvučenja, dobijanja prava na filmove, izradom jastučića za sedenje... Hajd što ja nisam učestvovao, nego što se oni snašli i bez mene!

Sada se na tom mestu gde je nekada bio bioskop nalazi taj omladinski kulturni centar (ili kako se taj monstrum umetnosti već oficijalno zove). Nisu izboksovali ceo bioskop, nisu dobili i glavnu salu, ali imaju ulaz, veliki ulazni hodnik i ogroman foaje (sa mokrim čvorom koji planiram nekako da ukinem zbog onog sa vodom). Sve uredno, čisto, ofarbano, kao da ponovo radi bioskop. Samo što sada umesto partizana i Džona Vejna radi ton film pa tuda tutnje rumba, salsa, pozorišne predstave, izložbe, filmske projekcije, koncerti. Uleteli neki novi partizani – gerilci – komandosi i raspršili kulturu i umetnost po celom gradu sa epicentrom u centru istog. Umetnička Gorgona se razuzdala i ja stvarno ne znam kako će ovi koji nemaju ni malo života u sebi još i to da podnesu.

Što kaže ona stara pesma: „Biće skoro propas sveta. Nek propadne nije šteta“. U kulturu će se podavimo...