Walking dead

Neki put mi smeta opori ukus u ustima koji nastaje od kafe i cigareta. Zato i skuvam čaj. Ali, nekako, najviše mi prija mineralna voda. Barem pola litra. Zato mi se burazer i društvo u kafani subotom ujutro smeju kada poručujem kafu i pola litra kisele. Ipak, ja sam u tripu da me ta kisela razbudi bolje od kafe. Možda zbog toga što se izuzetno vešto znojim pa mi treba tečnosti i minerala, a možda i stvarno tripujem.

Nebitno. I ako mi prija ta kisela na taj način i ako samo tripujem, sve je to ok. Bitno je samo da je na današnjem meniju kafa, cigarete i kisela (pepeljaru ipak nećemo stavljati na meni, a ni lap top) i da će mi to učiniti ovo jutro lepim.

Razvojni put Bore zombija

Juče sam nešto špartao po gradu. Bavio se novim rijalitijem u mom životu. Obilazio Rode, Merkatore, Idee, Disove, kvantašku pijacu i ina mesta gledajući cene i pokušavajući da ih skladištim na moj hard disk i uporedo vodim statistiku gde je šta jeftinije. Na žalost, sam HDD nije bio dovoljan. Em je mali za tu količinu podataka, em ne posedujem program za poređenje cena. Ispravićemo to. Ahab je mačka sa devet života i sposobnošću dočeka na noge kako god da ga baciš. Tako ću u sledećoj epizodi rijalitija računar zameniti abakusom (vidi: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-abaskus.html ). Poneću blokče i olovku. Prc!

Elem (ili eLeM, zavisi ko šta puši), sretnem školskog druga Boru. Nismo se videli stopedesetdve godine pa tu padne ljubljenje, tapšanje po leđima, pitanja za zdravlje, familije, sve po protokolu i kako dolikuje. Naravno, iako smo imali šta još da prozborimo protokol susretanja u Ideama, Rodama, itd, to ne dopuštaju, pa se rastasmo uz „da se vidimo“ i „čujemo se“. Naravno, to se neće desiti u narednih stopedesetjednu godinu, jer protokol je protokol.

I gledam Boru kako se gega odlazeći. Jeste to Bora, ali Bora promenjen do neprepoznavanja. Kao da su ga propuštali kroz neke teške fotošopove, autokedove, gif generatore, štatijaznamvećkrozšta. Ok, u takvom smo dobu da je više iza nas nego ispred nas, ali Bora... pa to nije Bora bre. Nisam ni ja manekenski tip (ćelav, ćorav, šake izujedane raznim žuljevima, posekotinama, opekotinama, stomače sakriveno pod jaknu, bore po čelima i obrazima) ali Bora... Ma Bora je moj ćale!

Moj mlađi drug je moj otac, a Kasandra mi je sestra od pomajke

Da bre. Bora stvarno liči na čoveka koji može da mi bude ćale. Ne samo zbog kilograma na sebi. Sav je tako nekako, pa vršnjak mog ćaleta. Ispisnici. Kao da su njih dvojica, a ne nas dvojica (Bora i ja, ne moj ćale i ja) išli u isto odelenje osnovne. Taj stav, to držanje, način na koji priča, sve podseća na penzionera koji je u penziji duže nego što je bio u radnom odnosu.

Ne, ne, ne, nije to „imao je težak život“. Ni moj nije bio med i mleko (vidi: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/nemas-ti-pojma.html ) pa ne ličim na Metuzalema. Možda sam pristrasan, ne vidim sebe kakav jesam već kakvog želim da vidim i sve te munje, ali, rođaci, pa barem taj žar u oku, iskru, đavolka koji viri iz zenice, e to ne tripujem garant!

Ne tripujem ni iskreno začuđavanje sa moje strane barem jednom mesečno kada shvatim da u stvari imam toliko godina koliko imam. Ne tripujem ni kada počnem nekim mlađim drugarima da pričam o nju primitivs pokretu u Sarajevu sa kraja 80-ih, a oni me gledaju belo, jer su tada bili mali, a ja i dalje slušam tu muziku. Ne tripujem se keve mi. Ipak sam realna odrasla osoba. Ne tripujem se ni da sam mladolik, ali nećemo samoreklamu ovaj put.

Pa kako onda takva i tolika razlika između Bore i mene. Ili, kako onda tolika sličnost između Bore i mog ćaleta?

Na parove razbrojs’ drugovi zombiji

Prosta je to matematika rođaci, vrlo prosta. Čuli ste milion puta ono „ostao mlad duhom“. E to je ovde u pitanju. Ostade Ahab, i pored celokupnog višedecenijskog pičvajza proživljenog na ovoj planeti i u ovoj dimenziji, mlad duhom.

Bora i ostali (pod „ostali“ u džak se trpa jedno brat bratu devedes’ posto populacije), zašto oni ne ostadoše mladi duhom? Nisu hteli da ostanu takvi. Jebeno (pardoniram se zbog vulgarnosti prisutnoj gospodi dok će dame razumeti) jednostavno nisu hteli. Da bi ostao mlad duhom treba:

a) da se rodiš sa tom predispozicijom,

b) da se trudiš, opako trudiš,

c) da iskombinuješ i uporedo koristiš obe tehnike.

Ako se Bora rodi bez preispozicije pod a, sve ostale padaju u vodu i Bora postaje moj ćale. A ako se rodiš sa tom predispozicijom ostaju još tačke b i c. Ali, pošto je teorija mog drugara (koji je isto ostao mlad duhom) da su ljudi lenji tačna, pa ko onda da se trudi? I za koj moj (njegov? Njihov?) da se trude? Zar nije lakše gaziti stazom slonova? Fina je, utabana, nema džombi, rupa, iznenadnih krivina, a niko ni ne napada slonove. Kreneš lepo stazom: budeš mali, pa kreneš u obdanište, školu, vojska, svadba, deca, posao, vrišti žena, vrištiš ti na ženu, vrište deca, vrištiš ti na decu, slave, svadbe, preslave, krkanja, olešavanja od hrane i alkohola, nabiješ pritisak, šećer, kuracpalac, odeš u penziju i umreš.

Ma prc rođaci, prc! Nije ni ta staza slonova baš autoban kojim u svom mercedesu lagano pičiš švaler gasom sa izbačenom levom rukom kroz prozor dok sviraju narodnjaci. Nije. Ta staza slonova je isto prepuna zamki, nagaznih mina, zaseda, raskrnica sa više nepoznatih, babaroge na sve strane. A vi je ne odaberete zbog toga i onda se totalno učabrite i postanete moj ćale (ili keva, mada mi je keva mladog duha, pa em mi postanete keva, em tuđa a moja). Em što postanete takvi, em vam ova španska serija ispadne gora od one indijske „Male neveste“.

Uzombiraš sebe, svoj život, tim zombizmom maltretiraš svoje bližnje, daljnje, ljude koje ne poznaješ, drveće, ptice. A zabeleženi su i slučajevi prezombiranja, što je naročito potresno jer se dešava u najmlađoj dobi ljudskih mladunaca.

Biti đavolak ili zombi i kako

(skraćeno izdanje)

Ako ste se rodili bez predispozicije pod a, onda momentalno i sa učetvorostručenim naporima prešaltajte na tehniku b, da bi vam se otvorila mogućnost da koristite i tehniku c. Ne hvatajte se lakših puteva jer su to zamke za zombiranje. Birajte. Šarajte. Putujte. Upoznajte nove ljude, nove krajeve. Čitajte. Slušajte muziku. Probajte burek sa višnjama iako to „nije“ burek. Smejte se. Gledajte filmove. Vozite bicikl. Ne vrištite na ženu i decu. Idite na pecanje. Posadite neku biljku. Gledajte zalazak/izlazak sunca. Samo nemojte biti zombi. A uputstva nema jer su i uputstva slonove staze.