Kafa i zemlja of opportunities

Da, kafa, cigarica, nema čaja danas... Mislim, nisam ga skuvao. A čaja ima ako vam je volja. Ipak sam ja neki domaćin. Dobro, ne baš neki. Dobro, dobro, nisam ni domaćin, ala ste zapeli... Pa šta ako sam ostao bez posla? Nije to kraj sveta. Naći ću nešto što će donositi novac u kuću. Evo letos nije bilo loše. Malo po njivama za nadnicu, malo ću sa jednim mojim drugarom na bauštele dok ne počne prava zima... Kapne tako po neka kintica. Al’ što leđa otkidaju braleeeeeeeeeeee! A ipak bih malo da ih sačuvam. Trebaće mi još koju deceniju.

Taman srknem kafu kada preko ivice šolje, kroz naočari malo zamagljene od topline kafe pogled mi naleti na vest u novinama. Znam da sam rekao da više neću čitati novine sa lap topa, ali mi nekako izgleda to više ekološki. Znate ono: ne seku drveće Amazona da bi štampali novine i te munje. A i skupo mi brate da svako jutro kupujem novine.

Maldivi

Čitam ja tu „vest“ lagano i sa razumevanjem, k’o da je lektira majku mu. Ali ma koliko se trudio i ulagao napor da razumem, reči čitam, prepoznajem ih, ali mi u glavi sve veća i veća zbrka. Maldivi (mmmm), starlete, klaberke (op, šta je to? Ne postoji u mom vokabularu) sve nešto in i super, sve nešto megaultragiga divno. Napregnem preostale sive ćelije da ne ispadnem glup u društvu. Nešto se dešava, a ja nemam pojma šta. Šta ako se u društvu povede priča, kako ja da kažem koju.

Kada mi se lego kockice složiše instant, 3 u 1, ni izlete: „MORE MARŠ U (piiip) MATERINU DEBILI NEOVEJANI“. Gledam pa i dalje ne mogu da verujem. Onaj što ga kao seosku atrakciju i ludu snimali i kačili na YouTube, ona pametnica sa napućenim ustima što je izjavila da je najveća ptica „or’o“ pa po tome dobila nadimak koga se ne stidi, propali bubnjar koji ne izlazi iz raznih rijalitija, ona što joj niko nije rekao da je „diskrecija zagarantovana“ samo šifra koju su u oglasima u novinama koristili švaleri da bi varali svoje žene... Sada i robijaš, nabeđeni umetnik, jedini koji je preživeo iz celog filma "Vidimo se u čitulji"!

Hajd’ što ništa od toga ne znaju, ima raznih ljudi. Ali novinari koji to objavljuju kao „SKANDALOZNO“, „NAPUŠTA MALDIVE“ i slični bombastični naslovi! Mhm, da, i ja se tu kao nešto čudim o novinama i novinarima, a već sam pisao o tome (vidi: http://nekesitnice.blogspot.com/2015/08/kafa-i-racunar.html ).

Lični dohodak, penzijsko i zdravstveno osiguranje

Srk kafe, dubok udisaj zatvorenih očiju... A kada pogledam sa druge strane, te „novine“, pa bre one dreče od reklama. Svuda ih ima. I gde treba i gde ne treba. Samo trpaj. Ergo, te novine se čitaju. Nekome je to zanimljivo. Pa i ti rijaliti, ne bi ih bilo da ih niko ne gleda. A da ih gledaju, gledaju ih. Opet se vidi po reklamama. Pa postoji i ceo kanal koji se zove „Rality“ (ili tako nešto) gde se vrte reprize dok ne krene novi serijal. Kontam nešto: „hleba i igara“ ili neka od tih munja za zamlaćivanje naroda.

A, opet, kontam nisu blesavi ni ovi klovnovi što se tu furaju. Ne bato moj, ni malo nisu blesavi. Ove „starlete“ i „klaberke“ ne moraju da se bave onim čime se bave kada ni jedan rijaliti nije u fazi snimanja. Onaj bubnjar cementiranog lica od silnih botoks-čelik-željezo injekcija i onako se odavno ničim normalnim ni ne bavi. Ove lokalne lude bi ostale samo lokalne lude. Istrošeni političar i nekoliko pevača... Sve bre moj do mojega.

Ali kako krene rijaliti, eto njih. Puni ekrani, puni tabloidi, plašim se da otvorim frižider da mi neko od njih ne iskoči. I ma kako ih mi procenjivali, ma kakve im etikete lepili, šta god mislili o njima, oni od kuće do farme, sa farme na Maldive... Ko sada ispade glup? Mi fini, koji držimo do sebe, imamo granicu preko koje ne prelazimo jer je to uvredljivo po naš intelekt, ili ova gomila cirkuskih klovnova, kraljevskih luda? Je*ote, i ja bih na Maldive. I ja bih neku kinticu da mi šuška po džepu. Ali ja imam ponos i mislim za sebe da sam pametan i dostojanstven.

A ta gomila lepo sedi u kući, farmi, gdeveć, ima krov nad glavom, klopu i ćepi za dž, smaraju se i tovare jedni druge. Pa kada izađu, dobiju i kintu sa kojom, verujem, mogu da prežive do sledećeg keženja. Aman. Zaslužuje sve to da se čovek prekrsti i desnom i levom.

Društvene mreže, YouTube i Pacijent

Znači, ako želim na Maldive i da se profesionalno bavim zajebavanjem po kućama i farmama moram da osmislim vrlo žestoku marketinšku kampanju. Da se prozovem nekako stupidno, recimo Pacijent, Ahab Pacijent („Glasanje za ime nove lude je otvoreno ovog momenta. U dnu ekrana vidite brojeve svojih mobilnih mreža i SMS-om odgovorite sa 1 ako želite da se zove Pacijent, ili sa 2 ako želite da se zove Ahab Pacijent. Požurite, glasanje je otvoreno samo 30 minuta“), da pod tim imenom otvorim akaunte na svim društvenim mrežama i da se snimam u svakakvim idiotskim trenutcima. Kada lupam čekićem o šaku, kako istrčavam na ulicu da regulišem saobraćaj, pevam idiotske pesmice, spopadam ljude po prevozu pitanjem „Em I your father Luk?“, atakujem na tezge na pijaci i žderem voće i sve tako neke gluposti.

Onda nabacim jednog klinca entuzijastu-volontera, da sve to lepo kači na YouTube, pravi mi preglede sa različitih IP adresa, lajkuje, šeruje po društvenim mrežama... pokrije mi ceo sajber prostor Pacijentom i tako mi utaba put u šou biznis. Cenim da bih nakon prvih 200+ hiljada lajkova/prikaza dobio prvu stidljivu ponudu. Onda bih dao sve od sebe da se dokažem. U tom prvom rijalitiju bih se pacijentisao do beskraja i nazad. Zadirkivao, vređao, vrištao na sav glas, skakao u kadu sa bojlera i moje ime bi se pročulo. I ja bih postao zvezda. Osvojio bih Maldive, Severni pol, pa i Mesec kada budu tamo pravili rijaliti. Ceo svet bi klečao na kolenima pred mojim likom i delom. Finansiski bih obezbedio tri naraštaja unapred.

Ali (ono što devojci sreću kvari)...

... šta da radim kada mi je usađen taj neki ponos, dostojanstvo? Šta da radim kada ne mogu sebi da dopustim da budem lokalna budala? Šta da radim kada me je sramota da se mešam sa takvima? Da se ljutim na mamu i tatu što su me tako vaspitali? Ne rođaci, ne, ne. Ja sam ovakav kakav jesam. I mogu reći da mi je drago što sam takav.

Da spržim još jednu cigaretu pa da pogledam oglase za posao. Slaba vajda, ali ne postoji nemoguće. Postoji sam: nisam probao. Živeli vi meni.