Kafa s mlekom

Kafa s mlekom (naučite već jednom, takvu pijem: bez šećera, ali sa dosta mleka), dim cigarete koji se kao plava izmaglica diže oko moje glave. Pre nego što krenem do prodavnice po mleko, jogurt i hleb, gledam ispred sebe. Naizgled nezainteresovan u glavi vrtim trideset diskusija odjednom. Ekonomsko-političkih, religioznih, filosofskih, moralnih... Šta da radim. Moram. Možda mi je ugrađena greška prilikom izrade, a možda, jednostavno, preterano se**m.

Neprimetna kastracija patrijarhata

Neka od vrlo čudnih tumačenja Darvinove teorije (koja sam ja u slobodnom prevodu nazvao: nacional-darvinizam) kažu da se društvo unapređuje kroz ratove jer samo najsposobniji, najzdraviji i najveštiji ibermenš preživljavaju. Moglo bi to da pije vodu da se u vojsku zaista nisu primali samo pomenuti ibermenš koji bi zatim izginuli, bivali osakaćeni (psihički ili fizički), ili jednostavno brisani sa spiskova živih. I to dovoljno mladi da ne ostave potomstvo za sobom. A sve to naročito od kako smo počeli da se služimo unapređenim oružjima koja rade na barut. Pardon, naročito od kako smo postali neverovatno civilizovani pa izmislili automatska oružja, topove, tenkove, avijaciju, raketne sisteme... kako bismo se što efikasnije, brže i delotvornije rešavali pošasti života.

I kada ne bi trupkali u vojnim čizmama za nacionalnim zastavama, ideologijama ili protiv okupatora, mirno bismo išli u fabrike i postajali nebitni šrafčići velikog sistema (poput one čuvene scene iz Čaplinovog filma kad ide naokolo i sve zavija ključem). Sve umešnosti, sva prenošena znanja, celokupna uloga muškarca, sveli su se na karikaturu. Pater familijas je oslobođen potrebe da koristi mozak, naučen da sluša poput Pavlovljevog psa i neprimetno, ali trajno i figurativno - kastriran.

Pater familijas je jednostavno ili ginuo, ili crkavao u nekoj fabrici, ili se raspadao nakon gubitka posla. I to je bilo to (čast izuzecima koji su ipak instinktivno zadržali svoje kohones i uspeli da plivaju).

A žene?

Osim nemogućnosti da budu kastrirane iz anatomskih razloga, žene su i figurativno bile u drugom redu, te ih kastracione makaze nisu zakačile. Bile su babe, majke, supruge, služavke, koje su stajale iza svojih muškaraca i na ovaj ili onaj način vešto uspevale da, izbegavajući makaze, održe svoju ulogu u nekom „normalnom“ životu. Polako su postajale stubovi nosači porodica, te posmatrajući nežno i sažaljivo svoje muškarce (muževe, partnere, sinove), načinile neophodan potez. Na kratko su vratile matrijarhat svojom snagom i pravim evoluiranim duhom.

Držale su porodice na okupu, snalazile se da ima dovoljno svega, odgajale decu a i muževe. I to postade opasno. Onda su nastupili feminizmi (ne kažem da žene nije trebalo da se bore za jednakost polova, ali mi licemerje većine poklonika tog pokreta veoma smeta), donošenje zakona koji su izjednačavali muškarce i žene (na papiru samo, naravno) i očas posla smo imale žene policajce, obavezan postotak žena u upravnim organima... i vrhunac otuđenja te poslednji atak na ženu, majku, negovateljicu i izlečiteljku: žene vojnici.

I krenu neprimetna kastracija matrijarhata.

Čija kohones su sada na tapetu?

Otprilike ničija. Sve posečeno pod konac (kao trava kod ovog mog komšije). Pa čak i ako ih neko slučajno pokaže, štrić i gotovo! Šta si našao da se kohonišeš kad ti vreme nije. Bolje da zujimo naokolo i lupamo po zidovima i prozorima kao muve bez glave. Ima već ko će da nas vodi, ko će da misli za nas, ko sa pravom ima kohones.

Razmišljam tako srčući kafu pa nisam ni čuo tapkanje nogu moje supruge koja mi se prišunjala sa leđa, sela mi u krilo i počela da me ljubi...

Posle, dok sam ležao znojav pored nje, rekoh sebi: „Mogu oni da mašu tim makazama koliko god im je volja. Ovo malo srce koje kuca pored mojih grudi, koje mi je toliko puta ušilo kohones tamo gde im je i mesto, e to je blagoslov. Sada ću ja u nabavku, ona će spremiti doručak za nas i decu i sve će biti u redu. Kao što je uz nju sve uvek i bilo u redu.“ Živela njena kohones i sva ta njena neverovatna snaga i volja jedne žene. A nju sam poljubio. Zato što ona zna da sam je poljubio jer je dan divan, i sunčan, i da smo zajedno jači od svih makaza.