Palim kafu

Palim kafu, uzimam srk cigarete, pepeljara je tu, svetlo kroz prozor dobuje u nekom svom ritmu. Ode dete. Dobro, nije dete, zakonski gledano. Punoletan je, završio školu. Ali je bre... pa dete. Kaže da je ovde teško naći posao i da će se u drugom gradu lakše snaći. Ok. Spakovao se, mi mu natrpali klope ko da će sutra apokalipsa, kupio kartu i ode autobus. Baš kao što autobusi obično i odlaze. Upalio vozač motor, drndao ga malo, zatvorio vrata, isparkirao se i otišao.

Komšija je Srbinu najbolji edukator

Kaže mi komšija: „Ma nije lud Amerikanac. Čim deca završe školu on ih istera i ode na Floridu“. Ok, nisam stručnjak za američke običaje, a i nešto nisam primetio Floridu u blizini. Bem li ga. Možda je u pravu.

Palim novu kafu... čuj mene - kafu... cigaretu. Nas su vaspitavali: idi u školu, uči, posle vojska, pa posao, oženiš se, vučeš ženudecuikoferesasvepiletomdasegricnedugjeput na more preko sindikata, odeš u penziju, muvaš se malo pecanjeboćanješahovoono i onda umreš. Pa se onda desilo veliko tumbanje, peti oktobar, privatizacija, tajkuni, kasne plate, partije sa sve kadrovima na visokim položajima, naše Kosovo, njihovo Kosovo, Evropa, Rusija, računi redovno svaki mesec, izvršitelji, banke, skupo ovo, skupo ono, oblači se u sekndhendu (ju vidi ovo što je dobro a samo 150 dindži), tatadajnekidinarzaizlazak (daš mu 200 i nemaš sutra za cigarete, a sa tih 200 on ne može ni one koje potajno puši da kupi), aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

Ne, to nije komšija koji uvek seče nešto brusilicom. Jesam li vrisnuo na glas ili je to samo uobičajena svađa u mojoj glavi? Nebitno. I brusilica i svađa su svakodnevne stvari. Ali, pošto već nema brusilice, onda mora ponovo svađa.

A kako smo mi vaspitavali našu decu? Kasni plata, dobila si otkaz kako ćemo sada, pa ovi nisu normalni – dušu će da nam uzmu, joj rata za kredit sutra, jesi li bila do kume da ti sredi onaj posao, vidi ovaj račun za vodu ko da gajim nilske konje, gasi to svetlo nije ovo Las Vegas, ne može kuma – znao sam da je to bio konkurs za nekog iz partije, ma daj još jednu danas mi sve ide uz k**ac, joj slava za dve nedelje, miči te račune ne mogu da ih gledam, pričaju da će fabrika u stečaj, što bre majica od 1500 dinara crni sine, komšija je l’ imaš da mi pozajmiš crvenu vrćem za dva dana...

Dobro, mazili smo ih, ljubili, čitali priče pred spavanje, vodili u šetnju i sve to, ali suština...

Suština

Suštinu su izvukli klinci. Bauljaju onako u pampersu naokolo, udaraju glavom o ivicu stola, nose džinovske rančeve u školu, zaljube se, odljube, završe školu i onda BAM! „Znaš, ovde nigde nema posla. Planirao sam da zapalim u drugi grad. Tamo imam neke drugare koji će mi pomoći da nađem neku šljaku za početak“. Padnem u nesvest jedno tri puta, išamaram se isto toliko puta, umivam se, merim pritisak. Ma mogu ja i da spontano samoizgorim, ali to je suština. Oni su tabula raza, neopterećeni našim škola-posao-penzija razmišljanjem. Oni su odrasli na juriovamo-pozajmi-vrati-jurionamo razmišljanjima. I ovaj smak sveta je zapravo to. Juri ovamo, juri onamo, zabodi kintu ovde, zabodi tamo, uči školu života.

Nisu oni iskusni kao mi. Mnogo toga ne znaju. Zapravo, ništa ne znaju. Ali će naučiti. Mladi su. Živi. Puni brzine kao male munje. Ne zeza ih artritis pa kako ih baciš oni se dočekaju na noge. A tu smo i mi, da pomognemo savetima. Fala Bogu pa imamo mobilne, računare, Skype, Viber, Facebook... Idi i ne okreći se sine. Mnogo je pred tobom da bi gledao nazad.

Florida

Da skuvam ja još jednu kafu, kraću da posrčem na brzinu, pa dok još nije upeklo sunce da požurim na redovno javljanje u Biro za nezapošljavanje, da ne ostanem bez zdravstvene knjižice.