Čaj i kafa

Čaj je jutros primarna stvar. Kafa je tu, naravno, a cigareta ide i uz čaj. Ako niste do sada primetili, probajte. Pre neki dan sam malo duže ostao kod drugara. Pričalo se, gledali neke američke crtane serije, i tako to. Ne očekujete valjda da vam sve prepričavam?

Bilo je još jako toplo kada sam otišao kod njega tako da se moja borbena oprema sastojala od majce, bermuda i japanki (Ameri ih zovu flip-flop, vazda nešto oni izmišljaju). Trasu do drugara sam znao napamet, mislim ono, ovde skreneš levo jer je tu veća hladovina, tu pređeš ulicu jer je sa druge strane drvored itd. Mislim da ste shvatili poentu onoga što ja zovem letnje kretanje po urbanim zonama.

Zašto prva kap nadolazeće kiše uvek prvo pogodi mene?

Tako smo mi pričali, gledali TV, smejali se, a kiša se privukla polako. Onako mučki. S leđa. Primetili smo je tek kada je počelo da grmi. Same kapi nisu uspele da dobuju po tam-tamu glasnije od četiri muškarca koji pričaju, ali grmljavina sa svojim lajt šou efektima je uspela. Kada sam video bljesak munje izgovorih ono čuveno (čuveno jer ga je svako barem jedan put u životu izgovorio) „Je*ote pada kiša“!

Svestan da me moja garderoba u pokušaju nikako neće spasiti od letnjeg pljuska čak i ako upotrebim taktiku jesenjeg kretanja po urbanim zonama (već znate: ispod krošnji, tremova, kroz prolaze i pasaže i sl.), odlučim da krenem. Pozdravim se sa društvom, nazujem japanke, lakunoć-lakunoć, vrata se zatvaraju. Ostajemo kiša i ja. Oči u oči.

Vozim slalom između barica koje su se pojavile uvek tamo gde se pojavljuju, spuštam glavu da mi kiša ne pada u oči, majca mi je sve vlažnija, puhćem i u sebi pevam neku pesmicu (više mu to dođe kao neka mantra kada se nađem u takvoj situaciji), japanke se zbog vode polako pretvaraju u flip-flop... Ipak, nije sve tako neugodno kao što izgleda u opisu. Sveže je, ali ne i hladno, pravo dobro nakon onih vrućina. Mokar sam, ali ne neugodno.

Pomislim „Prava letnja kiša“. Ona najnajnajlepša. Pustim japanke da flip-flopću, podignem glavu, stanem, zažmurim i udahnem duboko. Pa još jednom. Gomila sećanja navre. Mi, klinci, kod autobuske nas uhvatila kiša, a pre toga se topio asfalt od vrućine pod našim nožicama. Sedim sa društvom u gradu i divanimo o filosofiji, počinje kiša i polako hladi naše od alkohola i gomile misli pregrejane glave. Ona najlepša ulica u gradu, pored zgrada pa na gore, sa obe strane je imala drvored zove i predivno je mirisala cela od kiše koja je iz cvetova cedila mirišljavi sok.

Da, divne su to stvari. Jako ih je lepo setiti se. Čak i ako su daleka prošlost. I onda hodam podgrejan tim sećanjima i lepim zagrljajem kapi. Ne žurim, ne tražim zaklon, dišem duboko i osmeh mi je na licu.

Jesen? Pa što baš sada?

Onda je par dana bilo tako. Danju toplo, doduše, ne više ONAKO toplo, već onako. Petnaestak stepeni niže. Danju sunce, noću kiša. I juče se budim, nešto mi nelagodno. Pijem kafu i nešto mi smeta bre. Žulja. Sve je isto, ali nešto nije. I onda oko podne ja skontam da mi je hladno. Šta sada? Mene i inače te promene vremena zbunjuju svake godine. Najpre me zbuni proleće. Pa dok ja prestanem da se automatski oblačim kao da je još uvek zima, već počinje leto, a ja u prolećnom izdanju polako se kuvam i znojim i znojim. Onda pređem na letnje računanje toga šta da oblačim i kada se polako priviknem, eto mene kako sedim i neznam šta me to žulja.

Hajmo polako ritualno gdemijetrenerka, gdemijedukserica, daldavadimjošnešto... Naravno, to ne može da se završi od jednom. Jedan dan trenerka, drugi dan dukserica, sve parcijalno uz ogromnu nadu da ću ove godine prevariti prirodne zakone, naći neku rupicu u njima i da će ponovo biti sunčano i TOPLO. Toplotoplodacrkneškolkojetoplo.

Ipak znam da moje pravne veštine versus prirodni zakoni neće nikako upaliti i da tu bitku gubim u najavi.

Kafa

Završavam polako i kafu. Merkam duksericu koja je spremna, ali mi nije milo da je obučem. Ma dođavola i ona. Oblačim je i unapred se smešim. Znam da će me jesen, baš kao i ona kiša, neki put munuti laktom i prizvati mi neka lepa sećanja koja su se zagubila u trenutnim razmišljanjima. Skinuće prašinu sa nekih momenata koje sam pohranio tamo negde. I opet ću se smejati.

Jer, takvi su zakoni prirode. Ništa nije ni crno ni belo. Dobrodošla jeseni, mrzim te koliko te i volim.