Kafa i pevanje

Prvi srk kafe. Tek se spremam da zapalim prvu cigaretu. Prozori su otvoreni, kao što to i biva tokom leta. Zavese navučene, da sačuvaju ono malo hlada što se zavuklo. I taman da kresnem upaljač, kada opet začujem onaj glas. Opet peva.

Ma metar kabla da prespojim

Tu u komšiluku, već godinu-dve čujem taj glas. Mlađa (rekao bih) žena tako lepo i grleno peva da se uvek zbunim. Ne prepoznam uvek pesmu. Peva sve i svašta, a ja baš nešto ne pratim najnovije trendove i hitove muzičke industrije. Ali ona peva i to mi tako prija. Čujem je i dok se petljam po kući i dok odlazim i dolazim kojekude. I uvek me oraspoloži. Neka peva, neka slavi život. To su tako lepe stvari.

Čuje se i komšijina brusilica. To komšo moj rođeni, samo cepaj. Jeste da mi ometaš pesmu i idilu jutra, ali samo ti radi. Nemaš ti pojma da mi smetaš, ali znaš da moraš po ovoj vrućini da cepaš. Zato, živ bio i samo cepaj.

Deca se igraju na ulici i čujem njihove glasove. Kome još oni mogu da smetaju? Možda onoj babi koja glumi video nadzor i ne silazi sa prozora. Ali ta baba je iz prošlog veka, pa je deca ni ne primećuju. Ona viče na njih, deca viču među sobom, neke stvari se nikada ne menjaju. I nadam se da se neće promeniti jer su lepe.

Čujem i komšiluk. Piju kafu ispred kuća, po baštama. Raspredaju neke svoje priče, smeju se, nadvikuju, pričaju, pa se opet smeju. Onda utihnu pa opet počnu da se smeju onako razdragano. Pravo iz duše. Čini mi se da njihov smeh ide do neba. Jer, isto kao i ono pevanje, slavi život, oni su srećni, ja sam srećan kada ih čujem.

Čujem i dvojicu komšija koji nešto viču. Kada razbistrim njihove glasove, shvatam da se ne svađaju. Pričaju o nekom automobilu koji jedan od njih popravlja. Nadvikuju se jer je jedan u prolazu. Šale se. I te njihove muške opore i bučne šale su divne, začinjene njihovim jakim smehom. „Ma, metar kabla da presopojim“ i smeh...

Ukrajina, Grčka, azilanti, Sirija

I usred te predivne kakofonije savršeno lepih zvukova, koji me raduju ujutro, kao što sunce u proleće raduje biljke, nema ni traga otrova. Nema ni traga đubrišta koje nam sve vrste medija isporučuju ne na prag, već direktno u naše živote, u nas, naša srca, naše umove.

Iako su svi koje sam spomenuo (well, verovatno ne ona deca i baba-nadzorni sistem) vrlo svesni i sa kolikim primanjima žive i koliko se prašine diže po svetu i koliko je ratova i kako onaj jadni narod beži preko Srbije tamo daleko, iako svi oni imaju svoje uvaženo i najpametnije mišljenje o krizi u Ukrajini, Grčkoj, Siriji, Vučiću, Tadiću, Putinu, majci/izdajici Rusiji, masonima, iluminatima, vanzemaljcima, vakcinacijama, Vatikanu, pravoslavnoj braći i „braći“, kem trejlovima, sva ta mišljenja, sve te svakodnevne uzbune (šizele iz devedesetdevete) sve je nestalo. Nestalo u divnom jutru. Nestalo u divnim ljudima. Nestalo u smehu i radosti života.

Stojte, galije carske!

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne, gazite tihim hodom, barem ovo jutro. Naređujem da vreme stane. Da neko spusti stakleno zvono na sve ovo. Da mogu da ponesem ovo jutro sa sobom i da ga pokažem ljudima koji su zaboravili svu tu lepotu. Da im iskače kao popap svaki put kada im je teško. Da meni iskače svaki put kada mi je potrebno.

Da ne bude Plava grobnica, već da bude Plavo nebo. Da ne bude opelo, nego da ona devojka/žena peva, da se deca smeju, da baba viče, da se piju kafe, da se prespajaju kablovi...