Kafa i posao

Ne znam gde ću pre. Dal’ da srčem kafu, dal’ da pušim. Ja i moja odgovornost kada je posao u pitanju. Dok sam uz prvi gutljaj kafe otvarao mejl da vidim da nema slučajno nekog odgovora na sve one CV-e koje sam slao, vidim da sam dobio poziv za anketu pa je upravo ispunjavam. To vam je onaj fazon, registruješ se na sajt i onda ti oni povremeno šalju neke ankete na koje ti odgovaraš i posle dobiješ neke poene koje, kada ih sakupiš dovoljno, menjaš za dinarijuse ili vaučere. Volj ti ovo ili ono.

To sam provalio dok sam jurcao po netu opčinjen reklamama koje su svuda nudile: „Imate računar i internet? Zaradite od kuće“. Bilo mi je nekako logično da na netu ipak mogu da se zarade neke pare. Pa pogledajte koliko je kinte namlatio Bili Gejts, onda ovaj cvikeraš što napravi fejs, pa kolika je kompanija Gugl... Možda se nađe i neki sitniš za nas mišove...

Prc

Probao sam trista svašta od toga rođaci. I ovo i ono i ovo-ono i klikni ovde i sakupi 10 prijatelja i nakupi referale da ti se brže puni dnevna doza virtuelnih valuta, ma jok. Ništa. Nula. Ziro. Nada. Kohones. Osim tih anketa i 3 do 5 hiljada dinara koje donesu na godišnjem nivou (ovi sajtova koji za ankete nude umesto novca vaučere za kupovinu su mi bolji jer mi je račun u banci blokiran, a ja baš dobio jedan vaučer od 1000 dinara). A i odradiš te pare. Nisu ni ovi mutavi. Natrpaju pitanja pa moraš da verglaš. Da sizifuješ. Radim anketu i po 30 minuta. Osim ako mi se posle dva pitanja ne pojavi: „Hvala na Vašem trudu, ali ne odgovarate profilu ispitanika koje želi naš klijent“.

Pošto nisam veverica a ni majmun, mnoge od tih „kombinacija“ nisam ni probao. Šta je trebalo da radim? Da se nakon kraće besplatne obuke zabodem u dug za par hiljada evrića pa da uletim na berzu i postanem multimilijardoner? Alo bre, pa ljudi uče za to. Deru klupe i žuljaju dupeta godinama. Saću ja sa instant obrazovanjem da uletim i da im pokupim kajmak. Kao što reče podnaslov: prc.

Jednom sam se baš ozbiljno zaleteo. Priča je bila dovoljno dobra da i mene prevari. Da se ne zeznete i vi, radi se o „kompaniji“ SFI. Uleteo ja tu, radio sve što mi moj mentor pričao, napravio sajt za taj posao, međutim, skontam ja da ću jednog momenta morati da počnem da prodajem stvari iz njihove ponude. Pogledam ja njihove cene, par različitih proizvoda koji su bili na akciji, pa zapalim u grad da vidim kako se one gađaju sa našim cenama. Joj majko. Kod nas cene potpuno iste ili čak i niže. I to bez akcije.

Iskontaktiram ja mog mentora i on meni mrtav ladan: „To i jeste fora. Treba da prodaješ strancima. Njima je jeftino“. Jel? Pa dizvineš mentoru ja zaradu od kuće nisam tako zamišljao. Da startujem nepoznate ljude i da im nudim džidža-bidže. Pa šta da mi se desi? Da mi neko prijavi mejl zbog uznemiravanja pa posle da mogu da se slikam? Ili da izvadim neki predratni kufer pa da ga natrpam i idem od vrata do vrata k’o oni nesrećni Remarkovi likovi iz knjiga? Nebitno je to što posle nisam mogao da se otkačim od mejlova SFI. Plasirali su ih kao Đoković. Po pet dnevno. Ideš na unsubscribe i sve odradiš kako treba, oni sutra ponovo. Tek kada sam zapretio da ću da ih prijavim olmajti Guglu su prestali.

A i mentor mi se bio opasno naljutio. Izbrisao me iz fb prijatelja. Tako mi propade i njegova ponuda za sledeći biznis. Da kupujemo i prodajemo zlato. Da, da, da, lepo ste pročitali. Zlato. Gold. Au.

Elem

Ipak, računari i net postaju sastavni deo našeg života. Sada sve to, za malo, imamo i na telefonima. Čim postaju sastavni deo života, znači tu mora biti i posla. I ima posla. I može se zaraditi. Ali ne onako kako se i dan danas reklamira. Nigde leba bez motike nema. Pa ni na netu. Ljudi prave sajtove, ali za to ogule dupe dok ne nauče kako se to radi. Naši klinci prave odlične programe. Prave aplikacije za pametne telefone. Bave se internet marketingom. Danas baš naletim da su neki naši klinci napravili i igru koja izgleda sasvim ok u domenu tih igara. Pre toga da su napravili aplikaciju za znakovni jezik. Da možete da se sporazumevate sa gluvim i nagluvim osobama.

Ljudi na netu rade kao frilenseri. Nude svoja umeća i skilove virtuelnim poslodavcima, koji ih zapošljavaju preko virtuelnih agencija. Pišu, prevode, konvertuju fajlove iz jednog u drugi format, prave posete sa različitih IP adresa sajtovima, YouTube snimcima, blogovima, itd, itd, itd. Frilenseri rade na netu sve što možete (i ne možete) zamisliti da se radi kompom, tastaturom i mišem.

Ali i oni to što rade su mukotrpno naučili. A osim što su naučili posle su morali i da se dokažu i nametnu kao odgovorni, fulprofesionalni i sposobni da se dokažu kod svakog poslodavca. Omanu li jednom, dobiju negativnu ocenu nadrndanog poslodavca. Omanu li drugi put, mogu da zaborave posao frilensera. Krvav je to posao rođaci. Krvav.

Ima još načina da se zaradi. Više ne morate da uplaćujete oglase u novinama da bi nešto prodali. Izguglate sajtove za oglase i samo kopipastujte tekst, aplaudujte slike, pis of kejk. Ako imate neke stvari po kući koje vam više ne trebaju, a ne jure vam se sajtovi za oglase, postavite sve to na Kupindo, Limundo ili Oglasindo. Rešite se nepotrebnog i uzmete neki dinar. Ništa ružno, ništa nemoralno. A porez se ne plaća.

Da ne zabadam

Dakle da ne zabadam priču dublje digresijama o tome kako su svi ti internet radnici izolovani po svojim kućama, kako su plaćeni niže od bedne plate, kako nemaju ni prava ni mogućnosti da se udruže u sindikat ili nešto slično, da ne zabadam. Mogao bih o tome, možda i hoću, ali ne sada.

Završio sam anketu, pa da trusnem ovu hladnu kafu. Cigareta se davno već ugasila sama od sebe. Dobio sam taj vaučer za Ma*i pa idem da kupim šta je potrebno. Kafu pijemo kada se vratim. Važi?