Dve kafe

Skuvao sam dve kafe i dva čaja. Za mene i moju najdražu. Mog vrapca. Tuljka Patuljka. Godišnjica? Tehnički nije nam nikakva godišnjica. Imamo nekoliko naših datuma, ali danas nije ni jedan od njih. Ali, jeste godišnjica. Godišnjica nekog dana koji smo proveli zajedno. Tristašezdesetpet godišnjica od kojih svaka ima jutro, podne, popodne, veče i noć. 1825 godišnjica svake proste godine i 1830 prestupne.

Ona voli čaj posle kafe. Ima ga još u šerpici, ako bude želela. Zamenio sam nam šolje za kafu. U njenu sipao moju kafu, u moju njenu. Volim da je nasmejem tako. Tu je njena pepeljara. Tu je i moja. I jedino moja cigareta gori. Njene nema. Nema ni nje.

I bi svetlo

Nije ovo priča o nesrećnoj ljubavi. Ne, ne, ne. Ne zaključujte prevremeno. Ovo je baš obrnuta priča. Priča o srećnoj ljubavi. Divnoj ljubavi. Takvoj ljubavi da ona prelazi same granice ljubavi i širi se poput Univezuma.

Video sam je u kafiću u koji sam sa poznanikom svratio na piće. Odmah smo se prepoznali. Mahnula mi je. I ja njoj. Posle me je pozvala da prošetamo pošto ona ide u kupovinu. Gledao sam joj noge, ono što je virilo ispod haljine, dok je kupovala hleb. Ruke su nam se u jednom trenutku same dodirnule i stisnule se vo vjek i vjekov. Ni danas nismo sigurni ko je kome dodirnuo ruku. No, o tome sam već pisao.

Gledali smo fudbal (nju fudbal nije zanimao). Išli smo u duge šetnje. Poljubio sam je i ona je uzvratila vatreno. Rekao sam „Ne mogu više ovako, hajdemo kod mene“ i pošla je. Kada god je odlazila ja sam ostajao da hvatam njen miris po sobi. Onda sam dobio poruku: „Dođi na piće, kafu, ručak ili sve od jednom“. Otišao sam na sve odjednom.

Proveli smo noć u Hemburgu (uz sve mere predostrožnosti koje su podrazumevale da su nas svi videli). Onda sam proveo noć kod nje. Posle je ona spavala sa mojom majcom pored sebe. Toliko ljubavi mi niko nikad nije pokazao. Delili smo stvari jedno drugom. Upoznavali se i kao deca se radovali na kiši, suncu, vetru, u mraku.

Prepoznali smo se

Prepoznali smo se i sjedinili se u ono što jesmo - jedno. Volim njena majušna stopala. Da ih grejem, da mi ih stavi u krilo, da ih ljubim, da ih čujem kako šljapkaju onako trapkasto. Volim da je podignem i nosim. Volim kako je ona ušla u mene. Najpre smo pričali, posle smo znali ko će o čemu pričati posle dve rečenice. Onda smo došli do „Još malo pa ćemo telepatski da razgovaramo dok pijemo kafu“.

Počeli smo da se dopunjujemo i u poslu. Ideje su nam samo izletale. Ona je bila moj Jin, ja njen Jang. Ili obrnuto. Počeli smo da se dopunjujemo i u životu. Ideje su nam samo izletale. Ja sam bio njen Jin, ona moj Jang. Ili obrnuto.

Ali i Jin i Jang nisu jednobojni. U belom je crno i obrnuto. Ali to već znate. Mi smo bili zaboravili. I onda nas je onaj šireći Univerzum podsetio na to. Na onu belu i onu crnu tačku u preplitanju. A kada te Univerzum tako podseti, onda se zamisliš, pa i uplašiš. Jer, ne pokreće se Univerzum tek tako. Potreban je veliki razlog da bi se on pokrenuo. Tako smo se uplašili kao deca i pobegli jedno od drugog. Jer i puštanje nekoga je velika ljubav.

A gde je hepi end?

Pijem kafu i kroz prozor gledam leto koje se vratilo. Kažu da nije ljubav ako ne boli. Ne boli. A ljubav je. Jeste da se stomak grči poneki put. Jeste da nekada noću ne mogu da spavam. Jeste da me neki put od promaje pomiluje zavesa po obrazu, a ja pomislim da je ona. Ili barem pomislim da je ona.

Ali Univerzum se stalno kreće. Trenutno mu nismo najbitniji mi. Ali vratiće se on i na nas. Tačno onda kada to bude potrebno. I nemam sumnji oko toga šta će nam reći. Reći će nam: „Istuširajte se i obucite one bade mantile, sedite i popijte čaj“.

Završavam i čaj. Sklanjam šolje i pepeljare. Razgrnem zavesu da se provetri dim od cigareta. Spremam se za novi dan koji mi donosi Bog zna šta.

A kada mi se ponovo bude steškilo, kada ponovo bude počeo da mi se grči stomak, skuvaću dve kafe, na njenu ću nalepiti stiker sa nacrtanim srcem jer volim da je nasmejem sitnicama rano ujutro. Može mi se tako jer imamo 1825 godišnjica svake proste godine i 1830 prestupne i još nebrojeno više razloga za to.

Možda? Sigurno? Ko zna? A i ko mari kraj tolike ljubavi?