Za kim košava duva

Nema kafe, nema čaja, nema jutarnjeg kompletića. Ostali su samo cigareta i pepeljara. Pišem noću. Nemam taj običaj. Nisam noćna ptica. Verujem da čovek kao deo prirode noću spava dok je danju aktivan. Ipak, noćas... noćas je neki izuzetak.

Ne sa nekim planom, ne zbog nekog posebnog događaja, ne zbog njenih sitnih koraka koji hodaju uz mene, a možda i zbog svega toga. Teško je te stvari razdvojiti, a i uzaludno. Život je sazdan od momenata. Od niza momenata koji poput slika koje se nadovezuju jedna na drugu i prave pokretne slike, film, nečiji život, moj život, vaš, njen. I što se onda zaustavljati na jednoj slici i trošiti snagu i vreme na njeno analiziranje?

Nećemo više-bolje-duže živeti ako analiziramo te slike. Nećemo kvalitetnije živeti. Nećemo srećnije živeti. Nećemo postati pametniji. Naprotiv. Postaćemo pametniji, srećniji, imati kvalitetan i puniji život samo ako pustimo da te slike idu i kreiraju naše živote, jer se to može samo življenjem, nikako stojanjem u mestu, zalepljen za jednu sliku, ma kako dobar bio naš izgovor da se zalepimo za tu jednu sliku.

Surova noć za životinje

A ova noć je baš tako neka noć da ne pustiš ni psa napolje, kako se to već kaže. Nesigurna i za plovidbu, predpostavljam. Nema zvezda. Nema meseca. Samo kiša i uobičajeni orkanski naleti košave. Definitivno da ne poželiš da si svojom voljom ili nekim moranjem prisiljen da napustiš topli habitat.

Jer, zašto to sebi raditi? Nije se valjda homo sapiens toliko vremena razvijao u nameri da preživi a mi sada da iznegiramo sve to i uradimo suprotno? Zar da napustimo sve što smo izmišljali, sve što smo napravili da nam u našim habitatima bude prijatno baš u ovakvim trenutcima? Zvučalo bi u najmanju ruku nerazumno izaći napolje, a ne povesti i psa.

Zato i sedim u svom ćoškiću, pušim dok me osvetljava ekran lap topa, slušam udare košave. Setim se filma „Das Boot“ izvanrednog nemačkog režisera Volfganga Petersona i divne muzike iz tog filma. Nađem je i pustim. Već kroz nekoliko sekundi oči mi se zatvaraju. Obuhvata me muzika. Uz nju idu i besni udari košave koji udaraju na prozor.

Surova noć za ljude

Film sam gledao mnogo puta. Prvi put još kao srednješkolac. Bili smo tada u poseti rodbini  u Sarajevu i slučajno sam obilazeći bioskope naišao na taj film u jednom od njih. Pet dana sam gledao obe projekcije tog dana. Kasnije još mnogo puta. U ovoj ili onoj prilici.

Malo je reći da znam svaku scenu iz tog filma. Nemačka podmornica u sred bitke za Atlantik lovi i biva lovljena. Klaustofobična priča o ljudima koji pod vodom potpuno nemoćni da utiču na svoju sudbinu, sede i osluškuju zvuke sonara koji ih polako nalaze. Kada ih nađu počinju da ih gađaju dubinskim bombama.

Proleću mi te slike kroz glavu, čujem muziku koja prati nesreću te dece na ogromnim dubinama, u sred rata, razdvojeni od smrti sa tek nekoliko centimetara gvozdene oplate broda, proživljavam njihove strahove,njihove nade, njihove kratke dečije živote sa tek izniklim paperjem na mestu brada i brkova, slušam udare košave, slušam udare dubinskih bombi...

Teško je to rođaci. Naročito ove noći.

Ahab isplovljava

svojom podmornicom

Gušim se od tih emocija. Urlam na Posejdona sa komandnog mosta dok me zapljuskuje ogromnim talasima. Izdajem naređenja o novom kursu. U vučijem čoporu sa još nekoliko podmornica udaram na konvoje neprijatelja. Veselim se sa mojom posadom kada uspemo da potopimo neki od brodova. Izdajem naređenja o novom kursu. Bežimo od razarača.

Gušim se od emocija i još ih potpirujem muzikom, da sve bude jače, da sve bude još življe, da sve bude stvarnije.

Ne mogu više to da izdržim. Obuvam se, navlačim jaknu, slušalice stavljam u uši i uz muziku isplovljavam u tu noć. Noć surovu za životinje i ljude. Noć kada bogovi divljaju. Nekako je sigurnije na komandnom mostu nego unutar nekoliko centimetara oplate.

Izlazim i momentalno me Posejdon zapljusne svojim talasima, a njegov sin Eol vetrovima. Plovim divlje po nemirnim ulicama. Motori punom snagom vode podmornicu napred. Talasi mi zapljuskuju naočari, ništa ne vidim. Vetar je tako jak da me zanosi sa jedne na drugu stranu zavisno od toga kako se odbio o greben solitera ili kuće pored kojih plovim. Ne vredi brisati naočari. Plovim napred na slepo. Bez zvezda i bez meseca.

Plovim na komandnom mostu čvrsto se držeći kursa u ništavilo i počinjem da urlam. Na Posejdona, na Eola, na Tanatosa, na Hada, na sebe. Glasne žice pucaju. Ali pucam i ja u svoj svojoj nemoći, svojoj želji da živim život, a ne slike.

Sigurna luka

Ne uplovljavam u sigurnu luku jer nje nema  za Ahaba. Vraćam se u svoj ćoškić sa samo nekoliko centimetara čelične oplate. Skidam sve mokro sa sebe. Drhtim od zime. Zavlačim se pod ćebe dok me obasjava samo svetlo za borbenu uzbunu sa mog lap topa. Čujem pingove ultrazvuka kako me traže. Ne mrdam se u potpunoj tišini jer se zvuk kroz vodu mnogo brže prenosi nego kroz vazduh. Neprijatelj počinje da izbacuje dubinske bombe. Čujem ih. Eksplodiraju sve bliže. Udaraju o prozor i vrata terase. U trenu počinjem da se znojim i molim. To je sve što mogu da uradim.

Das Boot

Lt. Werner: Captain?

Captain: I'm sorry.

Lt. Werner: You think it's hopeless now?

Captain: It's been 15 hours. He'll never do it. I'm sorry.

Lt. Werner: They made us all train for this day. "To be fearless and proud and alone. To need no one, just sacrifice. All for the Fatherland." Oh God, all just empty words. It's not the way they said it was, is it? I just want someone to be with. The only thing I feel is afraid.