Proleće je 13-og u decembru

Man’te me se snovi ludi... Oh, dobar dan. Sanjao sam neke gluposti i sav sam šuntav od toga. Obe noge sam višestruko izubijao dok sam teturao po kuhinji kuvajući kafu i spremajući cedevitu. Da ne pričam o tome koliko sam se puta izubijao zavlečeći se u ćoškić. A nije zanemarljivo ni to što sam uzeo tri kašičice za kafu, viljušku da izmutim cedevitu, umesto mleka sipao jogurt pa kuvao ponovo...

Sedim za stolom i sam sebi ličim na ništa, prosuto tu samo da zauzima mesto. Oslonio sam se bradom na dlan. Leva ruka mi je substitucija za sve ruke potrebne da se odradi jutarnji ritual ispijanja kafe, cedevite, pušenje cigareta. Polako mi to postaje zanimljivo. Ajd sad iz ovog ugla srk, sada levom rukom cigareta, pa je tresnuti... U toj igrici desnorukog levorukog ispijača i ispušača, polako mi se dižu žaluzine snova. Počinjem i sam sebi da se smejem. Guuuuuuuuuuud.

Što kaže narod, najzad sam se probudio (iako narod to ne kaže jer se on nije probudio, iliti: „pleme moje snom mrtvijem spava“). Pogledam kroz prozor. Dobro jutro sunce što mi se smeškaš. Nadam se da ti nisi imalo ružne snove.

Vruće šetnje po hladnom asfaltu

Ne želim da propustim ovaj lep dan. Gasim cigaretu, odlažem šolje u sudoperu, oblačim se, obuvam i izlećem da poletim u nebo, u oblake, u sunce. I naravno da mi se dešava ono što mi se dešava redovno najmanje dva puta godišnje svake godine. Shvatam da nije baš najzgodnije nositi džemper, jaknu sa postavom i zimske cipele na preko 20 stepeni.

Tako tipično za mene. Sada punu zimsku opremu, a na jesen kada temperatura padne ispod 10 punu letnju opremu sa sve japankama na nogama. No, nema nazad. Ne mogu da se skidam po ulici i onda sve nosim u rukama. Mogu samo da psujem sebe u sebi i teram napred. Valjda se jednom i naučim da se oblačim u skladu sa vremenskim prilikama/neprilikama napolju. Mlad sam, ima vremena i nade za mene.

Kontam da je to ona budala u meni koja se još tripuje da je moguće ostati Petar Pan ceo život. Neka, neka. Doći ću glave i toj budali. Moja metamorfoza iz gusenice u leptira će biti kompletna ili je neće biti! (Ajoj, kako se razbacujem grandioznim rečenicama danas.)

Tatu na grudima i ostale pesme

U toj situaciji je najpametnije otići do reke, sesti na klupu pored, skinuti jaknu i džemper i staviti ih pored sebe. Em mi nije toliko vrućina, em niko ne može da sedne pored mene i kvari mi momenat, em Meridijan sokovi (besplatna reklama!). Ipak sam nešto naučio tokom ovih decenija.

Uživam u mirisima žmureći, zabačene glave. Palim cigaretu pa upijam okolinu i očima. Sveže nabacani mišići i tetovaže, kratke suknjice, zujanje pčela, sigurni  vesnici proleća. Sve se budi i sprema za novi ciklus života. Op! Eno jednog političkog plakata. I još jednog! Op, op. Budi se i politika. Spremaju se i političari za novi ciklus života.

Pda. Setim se da sam negde dobio informaciju da ovih dana imamo nekakve izbore. Nemam pojma ni koje. Davno me to više ne zanima. I pre nego što bilo ko vrisne „Kako te ne zanimaju izbori? Pa tako možemo skinuti ove sa vlasti!“ odgovaram da se davno ne bavim pozorištem. Baš zato što sam se bavio pozorištem, čuj mene politikom, posredno ili neposredno skoro dve decenije i hvala neću više iz tri hiljade razloga. Zatrovao sam se time više nego da sam proveo dve nedelje u istopljenom reaktoru Fukušime (sećate se šta to beše?).

Demokratija i ostale pesme

Demokratija je jedna lepa bajka. Postoji tu nekih dva miliona stvari koje ju kvare, ali kao i svaka bajka ona je samo bajka i ništa više. Ili kao što reče Pekić u romanu Besnilo: „Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumom, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom.“

Ta bajka osim što je bajka ima fundamentalnu grešku u samoj postavci. Naime, glavni deo te bajke su izbori. Mogućnost izbora. Izbor koji ne postoji. Baš kao ni bajka. Jer za mene mogućnost izbora nije mogućnost biranja između dva zla. Za mene je mogućnost izbora ponuda barem dve različite opcije da ja sam mogu da procenim da li je neka opcija dobra ili loša. A ako mi se nude oni koji su bili na vlasti i oni koji su na vlasti, pri čemu suštinska razlika u njihovom pristupu politici ne postoji ni na papiru, izvinte me, pardonirajte, ekskjuzmi, ali odoh ja da se igram svojim lutkicama.

Znam i tu priču „Moramo da skinemo ove sa vlasti jer nam nikada nije bilo gore“. Znam je jer se ponavlja svaki put pred izbore. Znam je i za to da nam nikada nije bilo gore. Pre trideset godina kada nije bilo kafe i deterdženta pa se moralo u Trst nikada nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Pre dvadeset godina kada su počeli ratovi, inflacije, nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Pre deset godina kada je počela rasprodaja i uništavanje fabrika nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Sada isto ponosno vičemo da nam nikada nije bilo gore i da je ranije sve bilo bolje. I sutra ćemo vikati da nam nikada nije bilo gore i da je ranije sve bilo bolje. I za deceniju isto. A sve vreme smo imali mogućnost izbora i birali.

Da li samo ja primećujem paradoks tu? Ma dajte, pokrenite malo te sive moždane ćelije. Nije potrebno biti Herkul Poaro za to. Na kraju krajeva i Poaro je izmišljeni lik iz priča. Sve smo ovo mi izabrali, sada nam ponovo nude da „biramo“, a naše je da li ćemo im dati legitimitet za naše nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje.

Pesme, pesme i samo pesme

U međuvremenu sam napravio svoj izbor. Navlačim džemper, a jaknu ipak nosim u ruci. Sunce nikako ne vodi računa o tome kako sam ja obučen. Moraću da izvedem izbor prolećne garderobe čim stignem kući. Do tada idem da obiđem ove koji se pale na bajke, kao i one koji se koriste bajkama. Idem lepo od stranke do stranke da vidim kod kojih od njih mogu da uvalim svoju guzu na mesto posmatrača na predstojećim izborima.

Uvek sam pričao da su to slatke parice. Budeš malo na izbornom mestu, većinu vremena ne budeš i na kraju te plate za to. I to je posao rođaci. Ima svoje trikove koje sam davno savladao i plaća se. A to što sam ja taj posao jako dobro naučio pa sam u mogućnosti da po želji ili volji malo doteram broj glasova ili potpuno proglasim nevažećim izbore na toj izbornoj jedinici, to je moje znanje i to trenutno nije na ponudi. Jednostavno, to trenutno niko ne može da plati. Jer dve nedelježivota  u rastopljenom jezgru reaktora u Fukušimi je pakleno gadno i zagadljivo.

A vi, svratite te nedelje do izborne jedinice. Ako sam tu možemo da popričamo, popušimo koju, popijemo po neki sokić. A ako nisam tu, glasajte ili ne. Crtajte po izbornim papirićima, glasajte za likove iz crtanih filmova. Vaša volja. Izbor su vam ponudili braća Grim i Hans Kristijan Andersen. Ja ću taj dan već izabrati šta ću slušati od silne muzike koju sam natrpao u telefon.

Proljeće je čak i u decembru

trinaestog

ili bilo kog drugog

proljeće stoji iza barikade

s podignutom rukom

zar sumnjaš u svoju djecu

misliš da ne pamte