Visideda Mraz i drugi slučajevi samoubistva

Gledam maglu. Da, sedim u svom ćoškiću, noge prekrivene ćebencetom, jer zima mi je bre, pušim cigaricu i srčem kafu. Nije bilo mleka pa je sada baš srčem i sečem je slabo gaziranom mineralnom (našao sam tu vodu i dva načina kako da je kupim još jeftinije tako da mi je najpristupačnija).

Motam film od juče kroz izmaglicu dima. Vraćao sam se od mog drugara Mite kasno i baš bila pritisla magluština. Ali ona normalna. Ona što se diže od reke i pritisne grad na obali. Ona gusta kao testo. Ona u kojoj je svako špijun ili detektiv koji se skriven šeta pod obrisima svetla uličnih svetiljki i prozora stanova.

Čitam da je u Kini proglašena po drugi put „Red alert“ zbog smoga. Pričaju na tviterima da je smog i u Sarajevu. Ovo definitivno nije to. Miriše na dim uglja i drveta. Ljudi se greju. Ali ne smrdi, ne guši. Školski primer magle: smrznuta vodena para koja nije stigla u tečnom stanju da se spoji u kapi. I po njoj ploviš kao pravi kapetan. Dobro obučen, korak pred korak...

Otpijem srk još vruće kafe. Dim cigarete. Pogled i dalje prikovan u maglu, kao da zapravo nikuda ni ne gledam. Vraća me magla u prethodnu noć koju smo podelili. Vraća mi sećanja na misli u noći.

Kalendar, ni kriv ni dužan

Kaže Mita: „Mi ćemo ovako i za doček“ dok igramo igricu i nalivamo se vodama i sokovima. Složim se. A šta sam drugo mogao? Taj je period na kalendaru da treba razmišljati o predstojećim praznicima. Ajd nije običan dan nego praznik pa kao aj da ga obeležimo. Malo da sredimo gajbu, uzmemo neku klopicu tipa masline pa da ih punimo buđavim sirom i slične perverzije koje ne klopamo baš svaki dan. Mita je gurman, to bih prepustio njemu uz puno poverenje da neće omašiti ni u kom slučaju. Pa kao da izađemo u neko vreme, prošetamo, vidimo da li možemo da se ubacimo na neko mesto u masu...

Potpuno legitiman predlog koji je postao skoro razrađeni plan. Ali meni se probudi onaj pundravac. Mislim, jebote, one statistike što čujemo za njih ovde-onde. Ona munja da se najviše ljudi odlučuje na samoubistvo baš tokom praznika. Pa šta mi je sada trebala ta informacija da je izvadim iz koznakog dela mozga? Mislim, praznici a pundravac tu mora da mi mrači celu priču. Pogledaj kako je grad lepo okićen, na primer. Vidi kako su uz svaki sijalični stub uvili svetloplave lampice. Čak su stavljali i neke ukrase od tih lampica. Baš deluje nekako... štajaznam... onako, praznično?

Ma zašto se oni ubijaju baš pred i tokom praznika? Pu, pu, pu, daleko od toga da sam naklonjen suicidu. Imao sam početkom godine neku depresivnu krizu, ali ona nije podrazumevala suicid. A i pod terapijom sam još uvek. Tek za mesec dana na kontrolu. Ipak, razumem ih nekako. Barem mi se čini da ih razumem. Kako koga? Pa te što se samoubijaju za praznike. Kako ih razumem? E sad, razumem ih i tačka. Zar to nije dovoljno? Mislim, ako nije dovoljno, mogu ja da vam i objasnim. Ali, molim vas, nemojte da zaspite kao Verica prošli put. Probaću da budem što konkretniji i slikovitiji. Dakle...

Doktor Dulitl za samoubice i one koji bi to hteli da budu kada porastu

Baš tako ih razumem. Ja sam taj Dr. Dulitl koji razume njihov jezik kojim ne pričaj već delaju svoj morbidni posao. Poznajem im te nemušte glasove po glavama koji im pričaju neke jako tužne stvari. Te glasove koji na kraju gurnu preko ivice zgrade, koji povuku obarač, koji zarežu vene, koji upletu konopac, koji podignu ruku punu tableta.

Još jedan gutljaj kafe. Sva sreća pa da se ohladila. Baš mi je bio potreban gutljaj, a ne srk. Još jedna cigareta. Pepeljara već puna i tako svako jutro. Ona puna, ja se iščuđavam što je puna.

Da ne skrenem s teme. Dr. sam bre, iako mi uopšte nije prijatno biti taj Dulitl trenutno. Ne vidim sve te lepe ukrase. Mislim, naravno da ih vidim. Pa opisao sam vam ih. Dakle, vidim ih, ali nema sreće. Nisu mi lepi. Ne radujem se. Ne bude mi ništa ni oni ni ostali ukrasi ni petarde. Plutam kao santa leda po toj mlekastoj magli. Ne daju mi glasovi da vidim lepo. Teraju me da ih čujem. Teraju me da čujem priče o njihovim porodicama. Teraju me da čujem priče o njihovim ljubavima. Na glas mi neizgovoreno sasipaju u lice svoje snove, svoje planove, svoje živote posvećene tim propalim nanosekundama naših postojanja. Vrište da ih najzad neko čuje. Da ih najzad neko razume. Da nađu svoj mir u nekoj paralelnoj dimenziji.

I ja tu ne mogu ništa. Čujem ih. I razumem ih. Potpuno ih razumem. Ne da bi oni našli svoj mir i to, nego ih stvarno razumem. Pa svako ko bi ih čuo znao bi da se radi o istom. Pre su im ti praznici (pod time priznajem: katolički Božić, Novu godinu i pravoslavni Božić, barem u ovo dobar godine) bili lepi. Voleli su ih. Kitili su drvca, kuće, stavljali poklone pod jelku, radovali se kada nađu svoj poklon, ljubili se sa ljudima oko sebe, porodicom, dragim bićima.

Onda, kada je svega toga nestalo i praznici se pretvorili u dane tuđih radovanja a njihovog samovanja, nešto je moralo da pukne. Ne može mašina da radi 150% ako je naštelovana na 100%. Može. Ali ne praznik za praznikom. Ne tri smene i to svih sedam dana u nedelji. Dolazi do zamora materijala pa i najjače mašine pucaju. A kada puknu, čuju taj glas. I ssrećni su jer više nisu sami. Barem je glas tu uz njih. Neko da im nešto nebitno ćarlija oko uveta. Nešto što mogu uhvatiti, prigrliti, primiti kao svoje.

Tačno to čujem.

Želje, čestitke i pozdravi

A voleo bih i ja Deda Mraza. Ili Božić Batu. Ili obojicu. Ili ni jednog ali lepe pripreme za praznik, praznik po fazonu: eto samo da ga obeležimo, a tek u 15 do ponoći budu gotove sarme, goste, bez gostiju, puna kuća, nas dvoje... I to nisu kombinacije pa da sam nezahvalan što želim i ovo i ono. Ne! To je samo po jedan primerak onoga što bih želeo. Recite i sami: da li je to mnogo? Precenjeno? Tripujem nešto?

Ako tripujem, da prestanem. A ukoliko ne tripujem, šta je to mnogo što glasovi i ja tražimo? Zašto toga nema za nas dok drugi već vuku poklone iz mega marketa? Jesmo li mi krivi?

Koliko vidim, ja ću od svih čarolija i magija praznika imati samo prazne dane sa obavezom da ih ispunim nekim sadržajem koji će simulirati sve što bi praznik trebalo da bude. Mnogo je to rođaci, ne cenite li i vi tako? Mnogo je da od svih praznika jedino lepo bude to što očekujem da za katolički Božić zbog ponude na tržištu padne cena evru pa da uštedim neki dinar plaćajući neke račune koji su vezani za evro. A može da se desi i da mu ne padne cena...

Mnogo je rođaci stajati na ulici i kroz tuđe prizemne prozore gledati prenos praznika uživo.